ПРЕТПЛАТА НА НЕКО ОД ИЗДАЊА "ЗАВЕТИНА"

ПРЕТПЛАТА НА НЕКО ОД ИЗДАЊА "ЗАВЕТИНА"
Најповољнија - четворогодишња претплата

четвртак, 17. август 2017.

Beckovic: U Evropu bez sećanja


Објављено је 25.05.2009.
Академик Матија Бећковић, председник Фонда Слободан Јовановић, говори на Националној академији одржаној поводом 10 година НАТО бомбардовања Србије Србијо памти, 24. март 2009. године

среда, 09. август 2017.

“ Све оно што се дешава сваком поједином од нас,користи космосу“ ?


Двоглави песник Белатукадруз

Јулске, августовске и септембарске  врућине, запржише, све?





Не тако давно, можда пре пар година  подвукао сам ову реченицу Златног Аурелија:“ Све оно што се дешава сваком поједином од нас,користи космосу“.  Запала ми  је за око. Како је разумети?Како сам је ја разумео?  Ту књигу ми је набавила Шолетова снаја, у време кад је Шоле била једно весело и практично биће, забринуто за будућност света и фамилије, тада сам први пут прочитао књигу  римског цара из Сирмиума. Знао сам тада да је моје место и моја отаџбина, уколико сам Србин, Београд и Звижд, а уколико сам човек, космос, кога сам бивао свестан,удубљујући се  ноћу у небо, или из  нашег  дворишта у Мишљеновцу, или из дворишта у Ивању (на Радану).  Оно што је мојој отаџбини и космосу добро, једино је и за мене корисно. Кад мислим о смртима жена, које су ми значиле;  кад мислим о пок. Миљани  ( 1956 – 1986) која нам је родила синове; или о пок. Наталији (1932 – 2002) која је родила мене и мог млађег брата;  или о Шолету (1953 – 2016), са којом сам провео године покушавајући да се помирим са тим да све оно што се дешава сваком поједином човеку, користи космосу, налетим на филм  који сам снимио и публиковао, још док је била жива Шолетова мајка, бака Цана, - снимљен на  једном  од оних породичних ведрих сакупљања уз Цигане бандаше у дому Весинаца у Ивању; и гле, тек у тим познолетњим врућинчинама, видим,  грч и и напор Шолетов да не бризне у плач, док се хвата за свог млађег брата, кога весели циганска плех музика. То је било време не тако давно, кад се обележавала сребрна свадба Шолетовог стрица, Бог да му душу прости (гле, и он је преминуо у међувремену), и рођендан оног који ће наследити дом Весинаца. То је било тренутак када смо допутовали на то велико породично окупљање заједно са Шолетовом ћерком, Јеленом, и зетом Марком. Превидео сам тај грч и плач... Да ли све то користи космосу? Колико космосу користи Шолетова смрт, ни пар година, после тог окупљања?  Такве и друге меланхоличне мисли надолазе током јулских, августовских и септембарских врућина – као рефлекс неких сила, које ће, на крају, запржити, све. Има одговора на питања која ме муче, на скоро свако питања постоји прави одговор. Ако су богови, или бог, или анђели одлучили  нешто о нама и нашој судбини, учинили су то сигурно добро. Јер није лако замислите одлуке вишњих сила без промисли. А зашто би они доносили одлуке да нам учине неко зло? Какве би користи од тога имали, од зла, богови или вишње силе или космос о којем се првенствено старају?Пре извесног времена, у Кучеву, видех једног високог и сасвим погуреног старца; шетао је тротоаром празног погледа; то је био вршњак, са којим сам похађао прва два разреда гимназије, а онда је понављао. Није ме препознао. У тренутку, пролетело ми је кроз главу цело наше одељење, неки су већ, од њих, променили свет. Колико их је већ помрло са којима сам заједно дошао на свет! Сетио сам се песника и вршњака са студија, једног који је преминуо пре десетак година, и другог који је напустио овај свет у Босни прошле године... Како је време брзо застрло и њих, и све друго и друге, и колико је тога већ застрло! Зашто ми је тужан поглед? Можда зато што памтим, што не заборављам брзо (и кад заборављам  ја се повинујем једном посебном облику памћења званом заборав)...

                     (Ово би могло да буде нека врста одговора на једно од оних писама које добијам као уредник, од веома драгих и привржених  и сасвим искрених бића: „...твоја горчина ме страшно узнемирава...шта ти је?? зашто тако негативно?... јесте све стварно веома тешко...ситуација је свугде на свету  веома озбиљна и тешка...али ти, као један човек не можеш свет променити.... себе самог да!--.---али не,  и никог другог!!.... страх ме је од тих твојих тамних мисли.... најежим се кад ово читам...одавно написано, али сам то често осетила: тај осећај немоћи, твоје немоћи на коју тако реагујеш...тако интензивно да ме буде страх..! од таквих твојих мисли..“ )
                                                                                                                                      Белатукадруз