УНИВЕРЗАЛНА БИБЛИОТЕКА НОВОГ МЕДИЈА. COMPLETARIUM

На други, трећи поглед. ЦЕО СВЕТ је једна држава. "Сазвежђе З"

уторак, 02. децембар 2014.

СЕДАМ ПУТА ПЕСНИК / Душан Стојковић



Слике из околине Трговишта: наспрам Вражјих стена, Пчиња, новембар 2014. Бела Тукадруз


         Ушће седам река по много чему особена је антологија нишких песника. И друге средине антологије свога песништва имају (нпр. Војводина, Косово и Метохија, Источна Србија, Браничево, Топлица, Београд, Крушевац, Панчево, Сомбор, Крагујевац, Чачак, Ваљево, Сврљиг, Књажевац, Краљево, Петровац на Млави, Младеновац...), али ниједна нема овакву. Постоје две раније антологије нишког песништва – Сазвежће ариљског анђела (1996) Крстивоја Илића и Антологија нишког песништва (2003) Милентија Ђорђевића. Оне су биле антологије на које смо навикли: доносиле су, по избору састављача, најбоље песме најистакнутијих нишких песника. Мирослав Тодоровић, и сам врстан, антологијски, песник, чије се песничко дело (по добром обичају, избор није извршио он сам, већ књижевни критичар Радомир Виденовић Равид) обрело међу корицама књиге о којој пишемо, поступио је битно друкчије: одлучио се за само седам, по много чему репрезентативних и особених, нишких песника чији је лирски опус представљен књигом изабраних песама. У једној антологији добили смо, дакле, седам антологија. Сам избор управо ове седморице песника и више је него јасан критички суд, те се, тако, помало прикривено а одиста јавно, показало ко у Нишу, када је о живим песницима реч, траву коси а ко воду носи.
         Број седам, особена синтеза духовног и световног, симболише, пре свега, потпуност и свеукупност. Ушће река, пак, симбол је врата која воде у другу област, у океан јединства. Седам светих река су: Ганг, Инд, Брамапутра, Волга, Дунав, Мисисипи и Амазон. У својој књизи Вода и снови. Оглед о имагинацији материје велики француски, и светски, феноменолог Гастон Башлар пише: „Не купамо се два пута у истој реци зато што у својој дубини људско биће већ дели судбину воде која тече. Вода је заиста прелазни елемент. Она је суштински онтолошки преображај ватре и земље. Биће посвећено води обузето је вртоглавицом, оно умире у сваком тренутку, део његове супстанце се непрестано руши. Ова свакодневна смрт није раскошна смрт ватре која стрелама пробада небо. Вода увек тече, вода увек пада, она увек завршава водоравном смрћу. Безброј примера ће нам показати да је за материјализујућу имагинацију смрт воде више сањарска од смрти земље: патња воде је бескрајна.“[1]

         Мирољуб Тодоровић јесте – у то нема никакве сумње – прави класик српске и европске неоавангарде. По нашем мишљењу (крећемо in medias res), нишки песник је један од најбољих – свакако најпровокативнији и највише окренут ка поетским изазовима – песника наше модерне – и не само модерне, већ свеколике (уз Ђорђа Марковића Кодера, Растка Петровића и Војислава Деспотова) у правом смислу те речи – авангардне поезије.
         Већ на самим почецима свога песниковања наш песник показује да су за њега потпуно равноправни свет и књига; свет / природа је велика, отворена књига која се може читати, и симболички тумачити, као што се то чини када се за литерарним остварењем посегне. И виђено, и доживљено, и прочитано, спољашње и унутрашње, свет су међусобно преплетених, али и зараћених, сигнала и Тодоровић се упушта у њихово представљање и тумачење.
Читава Тодоровићева поезија огромно је, вибрантно и еластично, тело. Незауставиво у покрету. Покретано свим чулима. Узлетело ка свим чулима. Синестезијски ватромет. Било чега да се песнички дотакне, Тодоровић показује непресушну моћ говора. Он је, авангардни, освајач језика.
         Кључне теоријске поставке српског сигналисте су сасвим у духу својеврсног антиромантизма и заговарају начело деформације, особене онеобичености, успостављање хоризонта изневереног очекивања, потпуну отвореност дела која је најпре отвореност ка свим видовима песничког експериментисања, језичку игривост, хумор, незауставиву и непрекидну авангардност.
Песник поклања историји свеколике поезије свој изам – сигнализам који можемо, управо због његове неукротиве покретљивости, теоријског и песничког вибрирања налик на оно које нуди нашем оку растрчала жива, одредити једино као контрапоезију. Парадоксално, као контрапоезију високе вредности. Сигнализам (посебно, и надасве, поезију Мирољуба Тодоровића) доживљавамо као нову, и есенцијалну и авангардну, уметност која је у стању да, шаљући поруке ка новом бићу, прозбори говором жудње. Једном речју, и као еротску и као планетарну уметност. Планетарну јер еротску; еротску јер планетарну. Продирање у тајанствену нутрину битка.          
         Врсни математичар Стојан Богдановић објавио је досад осам песничких збирки и Сабране песме (2014). Листа писаца који су одлично знали математику (многи од њих су је и дипломирали) нипошто није мала: Омер Хајам, Едгар Алан По, Хосе Ечегарај, Луис Керол, Андреј Бели, Михаило Петровић Алас, Павел Флоренски, Рејмон Кено, Јон Барбу, Адам Важик, Ив Бонфоа, Јуриј Мамлејев, Петер Естерхази, Ранко Рисојевић, Стеван Бошњак... Било би интересантно погледати има ли математика (По је тврдио, у „Философији композиције“, како је унапред филигрански предвидео како ће складати свог чувеног „Гаврана“, Кено је творац потенцијалазма, књижевног правца који је највише био математичким постулатима освојен) удела у песничком стваралаштву споменутих писаца, и Стојана Богдановића међу њима. Но, зато је потребан математичар.
         Паскал је разликовао дух нијансе и дух геометрије. Од песника би се очекивало да носе у себи и развијају први. За Стојана Богдановића могли бисмо припоменути да, ако поседује дух геометрије, он је итекако „коригован“ оним који је Паскал на други пол сместио.
         Стојан Богдановић је изградио своју поетику. Елиминисао је велика слова и интерпункцијске знаке, свео је – посебно нападне –  стилске фигуре на најмању меру, обилато се послужио наративном потком и опасно приближио песму мини причи, да би избегао потпуну прозаизацију певаног посегао је за честим опкорачењима, веома лукаво се окористио пооштреним поентама, пригрлио је најразличитија понављања, посебно лајтмотивске речи и слике.          
         Његове збирке, узете скупа, граде, фрагментизован – а у времену у којем јесмо и не може се остварити другачији – мали лирски „роман“, са истим, или сличним, или налик на оне који су им претходили, главним „јунацима“. Написао их је песник чије се песме лако читају, а тешко заборављају.

         Комплетно песничко дело Мирослава Тодоровића чини једну јединствену, за сада, само на први поглед раздешену, самосвојну, мајсторски цизелирану, књигу која је сачињена из неколиких лирских рукаваца.
         Несумњива константа читавог Тодоровићевог песништва је: свет / природа чита се као велика књига. И обрнут процес се подразумева. Живи се као да се пева; пева се као да се живи. Свака међа, и најфлуиднија, потпуно је потиснута. Песничким сликама потцртава се пакленско  у менталном, душевном пејсажу који задобија црте апокалиптичког. Певање је за Тодоровића, и буквално, отимање од смрти. Певање јесте за њега смртовање: омогућавање смрти да се кроз пев гласне. Питоми ли то песник саму смрт? Или је, можда, и вероватније – слободи! Ове песме можемо, с једнаким разлогом, читати и као листање годова сна, живота.
Он често реч атомизира; на пример, видело постаје виДело. Једна слика се ужлебљује у другу, не „бришући“ је притом. Сва људска чула сарађују, понекад синестезијски, при складању песама. Песме су често ненасловљене. Поједине делују као фрагменти, не ретко и као стиховне мрве, али се, ове, попут пазли, могу спајати, комбиновати с другим песмама, „уграђивати“ се у њих. Неке су налик на зен поруке и приче (барем њихове делове). Има и крипто хаику песама.
Заједно са својим презимењаком Мирољубом (други ће то, касније, систематски радити и када је о поезији и када је о прози реч), у српску поезију уводи и шатровачки језик.
Његова лирика у бити је рефлексивна, једна од најрефлексивнијих у целокупном савременом српском песништву.
         Песник који је најближи позном Мирославу Тодоровићу за мене је Тодор Манојловић. И један и други стварали су, песнички функционалне, "уморне" стихове. Румор умора. Песничког, без сваке сумње. После Вељка Петровића, ми нисмо имали песника чије је антејство било овако изразито и овако песнички плодотворно. Но, антејство Мирослава Тодоровића симбиотички је срасло са космизмом, те бисмо могли да га назовемо, ма колико то оксиморонски (за)звучало, и космичким антејством.
         Читава Тодоровићева поезија једна је велика, меандрирања пуна, песма.

Песме антрополога, етнолога, есејисте, синеасте, хаиђина и песника Бојана Јовановића мајсторски су компоноване. Основни положај у којем се песнички субјекат затиче неки је неодредљиви међупростор "ојачан" петом и иним, у сну, али и у ништавилу, рођеним странама света о којем само песма може коју реч да прозбори: Песмом божјег закона оглашаваш / непостојано средиште нових страна света. Притом, он који, животом једнако као и смрћу, исписује писмо смрти а да не зна да ли га је сам написао или је то учинио онај ко се у њему одушио или обездушио, као ни где је заправо оно написано али ни коме је упућено и ко ће гаако уопште ико буде спреман то да учини: читаоци? он сам? Бог?(про)читати.
         Особено је временовање Јовановићеве поезије: један трен се не улива у други, остаје трен за себе. Време је серија тренова. Песничке слике се ређају једна уз другу, утрчавају једна у другу. Бојан Јовановић песме гради филмском техникомкадрира их, користи резове. Ови су налик на, сегаленовски, сев мача, блесак, епифанијски удар. Најбоље би се оно што песник жели, и постиже, одредити могло као оштрица измаглице, али и као измаглица оштрице. Ка стварима и души окренут је плутајући поглед. Магличаст и он, но са оштрим ивицама. 
         Песмама, у исти мах, круже симболика обичног и зрнца сновног. На делу је пригушени, тихи надреализам. Маршира апстрактно. Јовановић се клони нападно употребљених, блештавих, суштински празних стилских фигура. Његове песме рађају се на острву свесног које плута песниковим подсвесним. Он их и буквално чупа из своје нутрине. Постоји у њима и експресивни, готово експресионистички, стиховни набој уз који је, сасвим извесно, присутан и један други, сасвим пригушен, миран, тон.
        
         Стеван Бошњак је 1982. године, заједно са Зораном Пешићем Сигмом и Гораном Станковићем, објавио „Физистички манифест“. По овом, садашњост је „једини естетски критеријум“, а физистичка поезија, „бунт против немоћне, исхлапеле интелектуалистичке и метафизичке поезије“, јесте „дивља, шибајућа“ поезија која је „умањење разлике између поезије и живота“.
         Бошњаково лирско учење трагача омогућава да се ЈА претвори у МИ. У његовим песмама крцатим суптилним онеобичавањем реални пејзажи премећу се у менталне. Оне певају о непрекидном продирању у... Једнако и о излазу из несвесног које се не брише сасвим. Очи којима гледамо, очи којима смо гледани – унутрашње су очи. Постоји двоструки ласерски сноп: шиба, у исти мах, и према споља и према унутра. Песме пуне математичких симбола, оксиморонске у суштини, истовремено су и „активирање“ и пародијско п(р)оигравање са неодадаизмом и неоконструктивизмом.
         Иако је физизам одбацивао надреализам, понека Бошњакова слика – директно од снова позајмљена, дубински одсањана – налик је на прикривену дрогу-слику о којој Луј  Арагон пише у Трактату о стилу. Оне су, као и типично лирско, посебно оно које бисмо могли окрстити као метафоричко, намерно проређене у Бошњаковој поезији. Она је поезија поезији упркос. Њене слике се полако, поступно, слажу тако што се, после пауза, поново развијају стварајући утисак да у једној дужој песми, вијугаво, пресецајући једна другу, истовремено, меандрирајући, круже, неколике.
         У корену и сигнализма и клокотризма и физизма је, између осталог. давни, космизам Сиба Миличића, Тодора Манојловића, Ранка Младеновића, Тина Ујевића ... Космизам Бошњакове поезије самосвојан је сасвим. Једнако као и његова поезија.
         У поезији Звонка Карановића, чије је ЈА, романтичарски хипертрофирано, град је носилац негативног набоја, зло које се своди на – раблеовска – огромна уста која прождиру (мотив глади, као и тела које је синегдошки искидано, такође су веома чести).
Карановић је најбољи српски песник рокенрол оријентације (његов прозни пандан био би, по нашем мишљењу, нико други до Давид Албахари). Његове песме заснивају се на лирски раздешеној али несумњиво присутној "причи" која је особено спајање, преплитање, делимице и сукобљавање реалног и иреалног, при чему се овај су-коб уздиже на, затамњену и прикривену, симболичку раван, а "испричано" врцаво "помера" у страну од онога што би буквално могло да означи. У питању је неспорно модерна поезија која се не либи да комуникативним језиком (при том, комуникативно нипошто не означава једнозначно; семантичка амбивалентност Карановићеве поезије открива се на другу лопту – ако је не уочимо и не примимо к знању, несумњиво ћемо "промашити" упустимо ли се у њено тумачење), прибегавајући покаткад и критичким тоновима, као и ироничним проблесцима, прозбори коју о актуалном тренутку у којем живимо. Аутор не бежи ни од у последње време, када реч је о критичарима који мисле да треба до своје озбиљности, макар то било и на силу, да држе, проскрибоване љубавне поезије. Не клони се ни апострофирања. Чест је и "дијалог" (унутрашњи?) два унутрашња "гласа" којим се сведочи о узалудном покушају срастања распукнутог света, расцепљеног Ја. Наративна потка Карановићевих песама је онеобичена и максимално динамизирана. Даје се колажном техником. Поетске слике се „лепе“ једна за другу (супротстављају се међусобно, асоцијативно листају) техником која подсећа на кубистичку. Изузетно су жестоке, местимице надреалне.
Не сме се заобићи ни утицај стрипа на Карановићеву поезију. Ни њена изразита цитатност.
Има нечег зрнастог у овим стиховима, хруштавог. Они захтевају чулно читање, читање свим чулима које би се извело најбоље тако да увек једно чуло преузме на себе, синестезијски, и улогу привремено одбачених чула и претвори се у јединствени чулни пипак.
            Један од потписника Физистичког манифеста и уредник све престижнијег нишког, и српског, часописа Градина, Зоран Пешић Сигма је, пре свега, песник.
         И његове песме, као и песме неколицине још песника из овог седмоизборника, могу се, а можда и морају, ишчитавати и као, разбијена, поема.
         Песме, у којима се избегавају, посебно „нападне“, стилске фигуре, веома често садрже и наративну потку.
         Смрт, празнина, ждрело таме, ждрело страха бошовски су и раблеовски присенци ове поезије. Снови који се у њој, и њоме, сањају снови су море. И они, и песме које их сневају, често су само на корак удаљени од апокалиптичког које  им се смеши. Једнако често, и у самом срцу апокалиптичког јесу. Обасјани тамним сјајем који пакленски светлуца.
         Сигмине песме одблесци су, ехо доживљеног. Оног чему се не приближавамо, оног које нам непрекидно измиче, губећи се у прамењу таме која нас окружује. 
У српској модерној поезији ретки су песници који, попут Зорана Пешића Сигме, посежу тако често за густативним песничким сликама. (С)ликовност његових песама је несумњива. 
         Песник зна да, ритмички игриво, помоћу игре речи, футуристички, динамизује стих и читаву песму. И иначе, његово песништво је богато звучним стилским фигурама, разноврсним понављањима, паралелизмима, рефренима и рефренским стиховима.
         Шкртост и посност стихова изразито је функционална. Посебно када је осмотримо у симбиотичком споју са њиховом симболичношћу. Довољно је, када је о другоме реч, присетити се наслова (наравно и онога шта се у књизи находи) једне од песникових збирки – Воз за једног (2008).
         Ретки су српски песници који су у стању да нам тескобу људске егзистенције учине оволико блиском колико то за руком полази Зорану Пешићу Сигми.
        
         Ушће седам река доноси песништво седморице нишких песника који се међусобно – као и сви изразити и прави песници – више разликују него што један на другога личе. Они не припадају унисоном хору. Соло су певачи. Њихова песма надалеко се чује. Она никако не пада у воду. Надалеко се песми.

         = Видети: панораму         


[1] Гастон Башлар, Вода и снови. Оглед о имагинацији материје, Превела с француског Мира Вуковић, Издавачка књижарница Зорана Стојановића, Сремски Карловци, Нови Сад, 1998, стр. 13.