УНИВЕРЗАЛНА БИБЛИОТЕКА НОВОГ МЕДИЈА. COMPLETARIUM

На други, трећи поглед. ЦЕО СВЕТ је једна држава. "Сазвежђе З"

четвртак, 13. септембар 2012.

HERAKLITOV LOGOS. JEDNA PESMA / Boško Tomašević



Znak prepoznavanja

Ono što mi u našem privatnom životu i u jednoj na­mernoj i oprostivoj naivnosti nazivamo lógosom kazuju nam glagoli sa značenjem stvarati i čuvati kojima se na­goveštava da je on, u jednom sinonimnom shvatanju, jed­na kružna forma Reči pa stoga može biti nazvan pesrnom, pričom, bajkom, dramom, epom ili, opet, poemom, roma­nom, sagom, legendom, liturgijom. Takođe - i najopštije - Govorom, Pismom, Smislom, Merom, Merom. U tom svom (po)zvanju on sakuplja ono rečno (worthafte) istori­jskog vremena od Heraklita do Hajdegera i Deride, od Par­menida do Vitgenštajna i Blanšoa na putu kojim su prošli Augustin, Dante, Bokačo, Rable, Šekspir, Stern, Servan­tes, Kant, Ruso, Kits, Helder1in, Hegel, Novalis, Šopenhau­er, Niče, Rembo, Malarme, Valeri, Breton, Borhes, Sveto pismo i Kabala, Kuran i Knjiga postanja, Ilijada i Eneida, Gilgameš i Farsalija, "Komedija" i neizbrojani kružni lik Pisma-odgode sagledan u ličnostima raznih Amadisa pre i posle Don Kihota, e da bi svi spisi iz "prošlosti, sadašnos­ti i budućnosti bili epizode ili fragmenti jednog jedinog bes­konačnog Spisa Koga grade svi pisci koji su ikada posto­jali i koji će ikada postojati". (Upor.: P. B. Šeli: Odbra­na poezije, 1821).
Ovo uvodno premrežavanje onog o čemu u ovom ogledu želimo da govorimo, ova nabačena mreža i ovaj uvod­ni šar od reči i pojmova, naslova i kataloga Duha mogla bi, kako u jednom spevu predlaže slavni H. L. Borhes, bi­ti "povod za beskrajnu raspravu ... čije je središte svuda, a kružnica nigde"; jedna beskrajna posledica pisanja jed­nog beskrajnog uzorka pisanja koji leži u svim astronomi­jama: od Ptolomeja do Kopernika, od Brauna do Ajnšta­jna, od Gedela do Stivana Houkinga. No, taj katalog spo­minjemo ovde u kontekstu naših daleko skromnijih nagnu­ća. Naime, u zamišljanju (viziji) Heraklitovog lógosa kao začetnika jedne jedine bekonačne pesme koju piše jedan pesnik svih vremena unutar jedne jedine ne-alegorizovane priče života. Uvek jedan i jedan pesnik, sam jedna indivi­dua, jedno ja, jedan cogito, jedno esse, jedno bivstvujuće sa jednim životom i jednom svojom (sopstvenom) prolaz­nošću, sa jednom snagom I jednom klonulošću koja se gu­bi u mekoti i pamćenju poljskog puta, negde na Zemlji ko­ja je zvezda ...
Uvidevši da nema načina da se započne ovo pisanje o kome, kako rekosmo, želimo da pišemo, mi ćemo ga is­pisivati, nadalje, nasumice i sa strepnjom pri pomisli na na­še znanje o toj strepnji koja ima svoj smisao i svoju unut­rašnju svetlost, svoje ponavljanje i razliku i ponavljanje razlike u tom ponavljanju razlike - jednom rečju, svoj bez­vremeni temelj i identitet, svoju materiju i svoj privid, tro­pizam nerazdvojiv od Svetog Trojstva ali i od varljivosti me­tafore i njene beskrajne duhovne teratologije.
Sada, na posve konkretan način, valja reći šta je te­ma našega rada i koja su njegova osnovna polazišta. U jed­noj sumarnoj optici viđeno, izlaganje koje sledi pokušaće da Heraklitovu koncepciju lógosa izloži u svetlosti jedne principijelne veze koja, pretpostavlja se, postoji između Heraklitovog lógosa i pesme, odnosno pesništva u njego­voj sveukupnosti. I više od toga, držeći se preporuke Mar­tina L. Westa (Martin L. West: Early Greek Philosophy and the Orient, 1971) da se na pojam lógosa prilikom njegove interpretacije konačno zaboravi, mi ćemo, s obzirom na tu dovoljno jasnu mogućnost, Heraklitovom lógo­su pripisati jednu strukturu koju on, sledstveno svojoj upu­ćenosti na pojmove postojanog i opšteg bitka nosi, naime da je on pesma. Pri tome, dakako, ne želimo da se shvati da smo bezbrojnim tumačenjima ovog pojma i njegovog značenja (kao račun, kao verbum, kao odnos, kao ratio, kao priređivanje, kao kosmički zakon, kao smisao itd.) pribra­li, pukim dodavanjem, još jedan. Mi želimo nešto posve drugo, naime, da koncepciju Heraklitovog lógosa obuhva­timo iza ovih pojedinačnih značenja kako bismo je mogli eksponirati u jednoj opštosti, imajući u vidu njegovo poreklo, njegovu naklonost prema jeziku koja ide do jedne iskonske udruženosti i koju u okvirima ljudskog postojanja možemo nazvati samo pes­mom. Pri tome, mi ulazimo u posve tamno poreklo i jed­nog i drugog pojma. Ali to nas poreklo jedva da interesu­je. Pretpostavljamo, na temelju obavljenih dokaza drugih istraživača, da je ono odista zajedničko i unapred - s ob­zirom na cilj – odredjeno odnošenjem obojega na isto, naime na jed­nu specifično svetovnu vrstu bitka čija čuvstvujuća razum­ljivost bitka-u-svetu putem jezika izriče sebe kao pesmu. Pesma je postojanje (Dichtung ist Dasein). Na horizontu takvog razumevanja / interpretacije Heraklitov lógos se po­javljuje kao početak pravog pesmovanja. Tu, kako kaže Hegel, "vidimo zemlju", to jest, istinski osnov sadržan i za­dat u jednoj principijelnoj vezi. Dakako, ovaj početak pra­vog pesmovanja moramo shvatiti iz Heraklitovog vlastitog
jezičkog razumevanja onog što on naziva lógosom. To ra­zumevanje pruža dovoljno dokaza da je sa njime obuhva­ćen "kako jezik, tako i sama stvarnost" (Upor.: D. Bremer: Lógos, jezik i igra u Heraklita, 1990). Na to upućuju He­raklitovi fragmenti B1, B2, B30, B31, B50, B72, B89, B107, takođe B51, B67, B90, B114, i to istovremeno: i kao ilustracije i kao verifikacije. Lógos je postojan i na način svoga bitka opšti. Ontološka struktura lógosa određuje se kao jezik koji je "primarni oblik prikaza logosa" (D.Bremer). Ako je jezik onaj koji strukturira lógos, tada pesmovanje o svetu pretstavlja izlaganje lógosa koji tom svetu leži u osnovi. Ukoliko pesmovanje u svojoj princi­pijelnoj vezi postoji spram pojma lógos, onda pesmovanju može biti data jedna univerzalna hermeneutička važnost,  koja se realizuje kao ono što "sve prisutno i odsutno do­vodi u njegovu svakidašnju vlastitost, iz koje se kao pri­sutno i odsutno pokazuje samo po sebi i u kojoj ono na svoj način boravi" (M. Hajdeger: Put ka jeziku, 1959). Ovo dovodeće posvojenje Hajdeger naziva događaj (Ereignis). Događaj (Ereignis) se nikako ne zamišlja ni kao slučaj, ni­ti kao zbitije, već kao u otvorenosti čistine skupljanje pes­movanja koje prima oruđe od jezika I, zahvaljujući njemu, razvija se u strukturu "mnogostrukog pokazivanja"  čove­kovog bitka-u-svetu.  Drugim rečima, "u događaju titra su­šina onog što govori kao jezik koji je jednom bio nazvan kućom bića" (M. Hajdeger: Načelo identiteta, 1957). Lógos sada znači: izlaganje jezika-u-pesmovanju koji tom pesmovanju leži u osnovi i pokazuje, u svojoj ontološkoj ravni, mnogostrukost davanja razabiranja bića i, istovreme­no, na jednoj fenomenološkoj razini, pokazuje egzistenci­jalni temelj čovekovog bitka-u-svetu. S druge strane, u jed­noj obrnutoj projekciji, u takvom jednom pokazivanju suš­tine i stvari lógosa, mi vidimo izvorni fenomen pesmova­nja koji (se) putem jezika dovodi "u vidokrug svakidaš­njosti tubitka" (M. Hajdeger: Biće i vreme, 1972) i sa njime boravi u sapripadanju i jednistvu. Biva, dakle, jas­no: lógos (jezik) zajedno sa događajem (Ereignis) pripada pesmovanju, čija suština potiče iz sapripadanja čoveka i bi­ća. O(pevanje) tog događaja je izvorni način pevanja. U njemu pre svega na videlo izlazi jezik (lógos) u njegovoj biti. Pevanje govori o načinu postojanja apodiktičke sap­ripadnosti bića, tu-bića (čoveka) i jezika. Suština pesmo­vania je vlasništvo bića i jezika. Odavde sledi jedan beskonačan niz mogućih tvrđenja koja u svojoj osnovi imaju u vidu principijelnu vezu između
Heraklitove koncepcije lógosa i pesmovanja.
Uzajamnost lógosa i pesmovanja u ovom radu se shvata kao udvojenost lógosa i pesmovanja. Slično onako kako se u Hajdegerovoj filosofiji bivstvujuće zamišlja u udvojenosti bivstvovanja i bivstvujućeg. U dveipohiljdu­godišnjoj povesti lógosa i pesmovanja njihova udvojenost čini se da kao takva "nestaje u neopstojnost" i da se čak, na isti način kao i udvojenost bivstvovanja i bivstvujućeg, (na šta nas opominje Hajdeger), "ni ne seća razvoja udvo­jenosti" te pada u zaborav. Upravo taj odnos nakon pauze koju skriva vremenski bezdan zahteva od nas u ovom radu posebnu sposobnost da se "približimo onom što se istorijskom čoveku obraća kao ono o “čemu treba da se misli” (M. Hajdeger). Stoga je, kao što rekosmo, potrebno da potra­žimo glavnu stazu rečene udvojenosti tako što ćemo sle­diti najkarakterističnije novovekovne interpretacije pojma lógosa i u njima sagledati ono pokazivanje tragovâ o uza­jamnosti koji nisu samo puke deskripcije, no fakta poziva­lačkog razotrkrivanja. Pri tome od posebnog interesa za nas biće one interpretacije lógosa koje tumačenju ovog pojma, između njegovih mnogobrojnih posebnih značenja, naglašavaju jednakost ili pak sličnost sa pojmovima kao što su bitak (bivstvujuće) i jezik. Ova dva pojma, naime, i sama su skri­vena u započinjavalačkom pesmovanju i uvek govore jed­no: naime, o prispelosti pesmovanja probuđenog radi za­počinjanja.
Lógos je bivstvena moć bivanja bitka (M. Cipra, 1978:63). Reč bitka je bivstvena moć života istine (ibid.:63). On je prvobitno ono što se pre svakog razdva­janja drži pri sebi - légein - sabirati, za sebe zbirati - kao jedno i nerazdvojeno pojam i stvar - reč. (ibid. :63). U Hajdegerovoj interpretaciji lógos kao govor znači "isto što učiniti očitim ono o čemu je reč u govoru" (M. Hajdeger: Bitak i vreme, 1985:36 srpskohrvatskog prevoda). Tako­đe, lógos je "neko davanje da se vidi", pa je, prema tome, funkcija lógosa kao ono što naprosto daje nešto videti: "u davanju razabrati biće" (ibid.:36). Konačno, ono što do­vodi u vezu lógos i kazivanje jeste grčki glagol légein, u smislu: brati, sakupiti, izreći, položiti u smislu "dopuštanja da stvari skupa leže pred nama". "Puštajući da stvari leže skupa pred nama, légein sklanja ono što pred nama leži u beskrivenosti" (M. Hajdeger: Lógos. Heraklit, Fr. B50/). Légein znači polagati. Ali i: reći. "Kazivanje i go­vorenje smrtnika događa se", veli Hajdeger, "od samog po­četka, kao légein, polaganje. Kazivanje i govorenje suštin­ski se zbiva kao dopuštanje-da-skupa-pred-nama-leži sve ono što je - ležeći u neskrivenosti prisutno" (M. Hajde­ger: Lógos. Heraklit, Fr. B50/). Prethodni navodi, vi­dimo, već sadrže tvrđenja koja su od odlučujućeg značaja za našu temu. Naime, ona dovode u bitan sa-odnos tri glav­na pojma kojima se u našem radu bavimo: lógos, bitak (bivstvujuće), govor (jezik, pesmovanje). Jedna Hajdege­rova rečenica iz Bitka i vremena  kao da zaključuje ovde za­beležene navode. Ona glasi: "čuvstvujuća razumljivost bit­ka-u-svetu izriče sebe kao govor" (M. Hajdeger: Bitak i vreme, 1985:183 srpskogrvatskog prevoda). I dalje: "Go­vor jest egzistencijalno jezik, jer biće, čiju dokučenost on artikuliše skladno značenju, ima vrstu bitka bačenog, na svet upućenog bitka-u-svetu" (ibid., 183). Konačno: "Go­vorenje jest poznačujuće raščlanjivanje razumljivosti bit­ka-u-svetu" (ibid. str. 184). U gore navedenim Hajdegero­vim rečenicama pojmovi kao što su govor, jezik i bitak´, njihove definicije i razumevanje njih na značajan način  dovode do vidjenja  da  suština lógosa i suština pesmovanja stoje u blizini na način susedovanja. To stoga što sâmo pesmovanje, koje je izvorno jezik (govor), sukonstituiše dokučenost bitka-u-svetu, to jest, u njegovoj ga je "vlastitoj strukturi prethodno oblikovalo (to) temeljno ustrojstvo tubitka" (M. Hajdeger: Biće i vreme, 1985:184). Rasvetljavanje udaljenosti lógosa i pesmovanja sada nam se, moguće je, čini bliskijom. Ova osvetljenost, na fe­nomenološki način uživljena u jedno tuđe iskustvo, pola­zi iz najveće moguće daljine: iz ranogrčkog iskustva sve­ta. Ono, to iskustvo, kada je reč o pesmovanju samom, "ne ukazuje i ne prikazuje ovo ili ono biće kao biće, to jest, ovo ili ono, neko šta, nego svagda o svemu peva tako da daje celi svet toga bića a ujedno i svet uopšte" (O. Žunec: Mi­mesis, 1988:32). Grčkom iskustvu pesmovanja je blisko po­kazivanje blizine pesmovanja i bitka. To pokazivanje je u međuvremenu bilo zabo­ravljeno. Naš rad ima za cilj da tu zaboravljenost blizine pesmovanja i bitka, raskrili, ali i da ga po­novo vrati u onu osvetljenost koja neće biti samo poves­no-filološka, već će dokučivati i praktične posledice. U ra­nom grčkom iskustvu pesmovanje "nije biće među bićima, nego  je ono nešto u čemu se (nešto) približava i razdaljuje, jednom rečju, pokazuje bitak. Pesnišvo i mišljenje, odnosno filoso­firanje, ovde su međusobno najsličniji" (O. Žunec, ibid., str. 32). To da ranogrčko pesmovanje, ali i pesmovanje uopšte, (pesmovanje kao ostvarenje) pokazuje bitak čini nam se posve normalnim i logičnim, budući da ono iz če­ga je pesmovanje proisteklo, lógos naime, takođe jest reč koja upućuje na bitak, odnos­no jeste bivstvena moć bivanja bitka. A lógos je, u jednoj dru­goj kružnoj interpretaciji, govor (u novovekovnoj interpre­taciji on je jezik, odnosno Pismo). A govor sâm, pak, da­je da se vidi "polazeći od onoga o čemu je govor" (M. Ha­jdeger: Biće i vreme, 1985:36). Njegov "zadatak" je: bi­će o kojemu je reč iz njegove skrivenosti izvoditi u lége­in i dati ga "videti kao nešto neskriveno (aléthes), otkriti". (M. Hajdeger, ibid. str. 36). Sva ova značenja grčkih reči izgradjuju svoj smisao - ne samo u filološkom pogledu i nikako ne samo u njemu već, daleko šire i obuhvatnije - prema jednom an­tropološkom vidjenju odnosa lógosa i pesmovanja, koji je, kao an­tropološki već, in nuce, opštevažeći, pa se stoga, istorijskom čoveku mora uvek iznova obraćati kao ono o čemu treba na jedan izvoran način (to će reći na način opisiva­nja postanja) voditi računa. Drugim rečima, pesmovanje i lógos imaju jednu opštu antropološku valentnost koja se po­kazuje ne samo opštevažećom, već i bezgraničnom i koja u obnavljanju i za obnavljanje čovekove svesti o sebi svaki put čuva mogućnost primene usuda. Pesmovanje i lógos postoje ne samo u svo­joj uzajamnosti i udvojenosti, već u svojoj nikada preki­nutoj dominaciji unutar antropološkog znaka i kôda: kao egzisten­cija (tubivstvovanje), kao razgovor razlike "bitka u razli­ci spram bića". Oni tu ontološku razliku (diferenciju) uvo­de u vidokrug čoveka i nabacuju je onome po prirodi najbližemu, naime - mišljenju. Jer, uistinu, kako kaže mislilac, "mišljenje bića jeste prvobi­tan način pesmovanja". ("Denken des Seins ist die ursprün­gliche Weise des Dichtens" - M. Heidegger). Odavde, pri­rodno, sledi zaključak da neposredna uzajamnost lógosa i pes­movanja i sve posledice što ih ta uzajamnost predočava i čuva ni­kada ne podležu sumnji. Baš onako kako kaže Dekart (R. Descartes) u Trećoj meditaciji: "Jer ja ne bih mogao do­vesti u sumnju ništa od onoga što mi je prirodna svetlost pokazala da je istinito, kao što mi je maločas pokazala da, iz toga što sumnjam, mogu da zaključim da jesam". U ok­viru teme udvojenosti lógosa i pesmovanja to znači da se može ići samo napred u redu razloga koji će (po )kazivati postojanje jedne istine, one koja zapisana glasi: lógos-i-pesmovanje i koja nikako ne može biti varljiva u "eficijentnom i totalnom uzroku koli­ko ni u njegovoj posledici". Prema tome, pesmovanje i ló­gos, njihova terminološka varijabilnost i smisao ili nesmi­sao tokom vekova uvek nam se pokazuju samo s obzirom na naš način mišljenja, a ne uistinu. Njegova udvojenost i uzajamnost je istinita poput istinitosti prirodne svetlosti. Povest ove uzajamnosti jeste samo jedan jedini događaj, onaj koji seže do samog početka mišljenja i pesmovanja, i nikako nije nekakav niz događaja kroz koje ova udvoje­nost prolazi za sebe. Ono što Heraklit kazuje za lógos u či­joj vlasti pesništvo i mišljenje nalaze svoj izvor to, glede­ći pesmovanja samog, "otvara širinu pogleda sudbinski do­deljenog putu kojim ono hodi. Jer, u toj širini pojavljuje se ono o čemu se prisustvovanje prisustvujućeg (bivstvova­nje) pokazuje" (M. Hajdeger: Moira. (Parmenid VIII, 34-­41). Kuda god krenuli uvek sledi isto: lógos kao mnogostruko sijanje samog prisustvovanja prisustvujućeg (bivstvovanja) jeste dopuštanje da ono što je prisutno le­ži-ispred-nas u svetlosti prisustvovanja. (Setimo se: porek­lo lógosa je u légein čiji prevod izvorno glasi: dopustiti-­da-se-skupljeno-leži-ispred). Baš to da skupljeno-leži-­ispred ostaje u stvarima odnosa lógosa i pesmovanja unu­tar njihove udvojenosti. Tim dopuštanjem, odnosno potrebovanjem, zadržava se pesmovanje u pripadanju udvojenosti. Ono, samo za sebe, jeste zov razotkrivanja te udvojenosti, a istovremeno i bît koja osta­je unutar udvojenosti. Udvojenost obezbeđuje svu širinu svetljenja prisustvovanje prisustvujućeg, to jest bivstvova­nja. Pitati se kako se zbiva to usudno svetljenj, značilo bi beskonačno puta ponoviti prethodne pouke o odnosu lógo­sa i bivstvovanja bivstvujućeg, o odnosu lógosa i légein, i, takođe, lógosa i mišljenja i, dakako ne na poslednjem mestu, lógosa i jezika, odnosno bivstvovanja i jezika. Svi ovi odnosi nakon Heraklita i Parmenida pali su u zaborav. Na dnu tog zaborava stoji najpre udvojenost bivstvovanja i bivstvujućeg, potom udvojenost bivstvovanja bivstvujućeg u bivstvujućem i, konačno, udvojenost bivstvovanja (to znači:prisustvovanja prisustvujućeg) sa pesmovanjem. Sve ove udvojenosti leže u istoj ravni i ni jedna ne preseže dru­gu niti se može govoriti o primatu jedne udvojenosti nad drugom, budući da je svima njima zajedničko poreklo u lógosu koji je prirodno mesto toga u čemu stanuje Heraklitovo mišljenje. Jer, kako je rečeno, reč lógosimenuje ono što sve prisutno skuplja u prisustvovanje i što pušta da leži pred nama u prisustvovanju. Logos imenuje ono u čemu se dogadja prisustvovanje ono što je prisutno» (M. Hajdeger:  Logos: Heraklit, Fr. B50). Prisustvovanje onog što je prisutno jeste, pak, druga reč za bivstvovanje bivstvujućeg. Od zore zapadnog mišljenja i pevanja ovo bivstvovanje bivstvujućeg izranja kao ono što je dostojno upravo i mišljenja i pevanja. Ovo poslednje, pevanje, štaviše, jeste samo otkrivanje i kazivanje bivstvovanja bivstvujućeg (bitka). Poreklo ove jednakosti bitka spram pesmovanja, rečeno je, seže daleko: u vreme kada se o istini reči (logosu) sa potpunim samoratumevanjem govorilo da se njena početnost nalazi u okrilju samog bitka. U naše doba ovaj stav obnovio je sa svom principijelnošću i utemeljenošću Martin Hajdeger. Govoreći o istini bitka, on je ukazao na početnu pripadnost reči bitku, iako je i njemu taj odnos (pod vlašću subjektivnosti koja se pokazuje kao javnost) ostao prikriven. Ipak, kako Hajdeger sam nagoveštava u spisu O humanizmu (1946) stav (uput) da je govor (jezik, pa, dakle, i pesmovanje) kuća bitka nije nikakvo beztemeljno mišljenje. Reč je o tome, veli Hajdeger, «da ćemo jednog dana iz stvari shodno mišljene biti u situaciji da o njima mislimo kao o nekakvoj bezuslovnoj primarnoj vezi, odnosno udvojenosti per se.  Na osnovu do sada rečenog tek sada smo u prilici da se odamo onom promišljanju koje je u simboličkom smislu pripremljeno da Heraklitov logos razume kao pesmu.
Lógos nije samo govor, već i smisao koji počiva u stvarima o kojima nam govori i «koji nam čini stvari punim značenja» (Snell). Time se jezik prihvata kao iskustveno područje kojim se iskazuje opstanak, odnosno bivstvovanje koje leži u području egzistencije. Pesmovanje –to je iskustvo (iskustvo u svakodnevnom ali i u metafizičkom smislu reči) predočeno jezikom koje putem njega razvija čitav sistem istinskih pojmova i koji odslikava pripadnost bitku odslikanog. Govor pesmovanja kao takav opisuje jednu metaforu pomoću koje se dâ sagledati izlazak jezika u svet (kazivanje bivstvovanja), pri čemu taj izlazak-u-prisustvo iznosi sustvovanje stvari u njihovom svetljenju. Da bi se rečeno razumelo valjalo bi svim glagolima i imenicama poslednje rečenice (kazivanje, bivstvovanje, prisustvovanje, svetljenje) izložiti jednoj etimologiji osvetliti koja bi pokazala da sve te imenice i glagoli zapravo imaju zajedničko poreklo u grčkom značenju reči lógos i légein. Samo kada se ova činjenica ima na umu može da se u malopre rečenom prepozna značenje koje zaokružuje smisao svega prethodno rečenog u ovom radu, a koje nije bilo drugo do praćenje skrivene povesti jedne jedine reči: lógos-a.

                                                                        * * *

Heraklitov logos u smislu ovde provedenog ispitivanja, u odnosu na pesmovanje i u pogledu pesmovanja, ima i svoje mesto i značenje unuatr pesmovanja kao nešto što sadržava suštinu najsuptilnijeg novog početka, uvek novog dveipohiljadugodišnjeg početka, koji u ogledalu pokazuje svoju budućnost. Pesmovanje je samo zastupnik toga porekla i toga ponavlajnja. Stoga, kada govorimo o lógosu nužno nam je da mislimo o pesmovanju. Kao i obratno. Oslobodjenje od udvojenosti nije moguće. Ono pesmovanje koje danas držimo pred očima i ono pesmovanje iz Parmenidove Poeme nije, unutar arheologije smisla reči lógos (imajući u vidu  dveipohiljadugodišnju povest Zapadnog pesmovanja) prošlo nikakav «razvoj». Pesmovanje i dalje prebiva u svome izvoru. Jedino tako ono može da stoji (da bude). S druge strane, lógos, koji je sada u ovom slučaju naziv za situaciju iz koje proizilazi pesmovanje, jeste sâm pesma (u užem smislu reči), odnosno pesmovanje (u širem smislu reči). Ova unakrsnost prisustvovanja nikada ne uki­da samo prisustvovanje (praksu).
Heraklitov lógos - jedna pesma. Pročitajno ponovo sve Heraklitove fragmente koji se odnose na reč logos. Reč je o fragmentima 1 - 27. Oni čine, kako tačno prime­ćuje Miroslav Marković, "neku vrstu Heraklitove teorije o lógosu". On, lógos - tako proizilazi i Heraklitovih fragme­nata - jeste jedan univerzalan princip "operativan u svakoj partikulamoj stvari iz sveta čovekova neposrednog svakod­nevnog iskustva" (Miroslav Marković). Njegova univerzal­na priroda daje mu moć da bude shvaćen u jednom univer­zalnom singularitetu koji nas vodi tvrdnji da nema ništa iz­van lógosa. On je nešto unutar čega živimo i delamo. Unu­tar koga bivstvujemo. Naše bivstvovanje je deo univerzal­nog bitka bivstvujućeg. Naše ontološko ustrojstvo da smo bića, bića koja za sporazumevanje upotrebljavaju govor, vodi nas medjusobnom sudioništvu kazivanja i govorenja. Kazivanje i govorenje, čije je poreklo sadržano u lógosu, jeste jedna prigoda bitka "bačenog, na svet upućenog, bitka-u-svetu". "Kao egzistecijalno ustrojstvo dokučenosti tubitka, govor je konstitutivan za njegovu egzistenciju". To reći znači da mi ljudi "jesmo razgovor i možemo čuti jedni druge" (F.Hel­derlin). Jezik daje mogućnost da se bude usred otvorenos­ti bivstvujućeg. Činjenica je da je pesmovanje jedan od načina da se bude usred te otvorenosti. Ali, istovremeno, pesmovanje je kruna i povez toga načina da se bude usred bivstvovanja. Ono je pokazivanje čovekovog (z)bitka. To­me pesmovanju jezik nije tek predručni material, nego to znači da pesmovanje sâmo omogućava jezik. To će reći da pesmovanje nije nikakvo proizvoljno kazivanje, no usta­novljavanj i čvrsto utemeljivanje nas samih u do­gađaj. To što u pesmi peva u najvećoj meri je sam lógos. U pesmi govori lógos. On je taj koji jemči naše boravište smrtnika na zemlji tako što je u stanju da artikuliše naš eg­zistencijalno-ontološki temelj, naš iskonski egzistencijal dokučenosti. Kako je on to u stanju? Tako što je "logika" lógosa ukorenjena u egzistencijalnom ustrojstvu tubitka. Sâm govor uvek sadrži svetovnu vrstu bitka. A čuvstvuju­ća "razumljivost bitka-u-svetu", znano je iz Hajdegerovih egzegeza, "izriče sebe kao govor". Tako lógos iz najveće dubine metafizike preko pesmovanja seže do egzistencijal­nog ustrojstva dokučenosti tubitka. Na toj ravni on ostva­ruje razgovor, daje razgovor. Mi ljudi jesmo razgovor. To kaže pesnik. Ali to kaže i filosof. Mi jesmo razgovor ot­kad "vremena jeste" (M. Hajdeger). "Otkako nas bogovi privode razgovoru, od tog trenutka jeste vreme, otad teme­lj našeg postojanja jeste razgovor". Egzistencijalno, i na na­čin čuvstvovanja i razumevanj, pesmovanje jeste artiku­lacija toga razgovora. Otuda ono leži u temelju lógosa ko­ji opet, sa svoje strane, nosi takođe i jednu specifično on­tološku vrstu bitka bivstvujućeg, koji se, potom, kroz govor artikuliše kao čuvstvujuća razumljivost tubitka. Time se fe­nomen kruženja lógosa od jednog apstraktnog bitka do sa­mog bitka tubitka, od essentia-e do existentia-e, zaokru­žuje. Pesmovanje je samo tome dokaz i vidljivi trag. Ono dovodi-do-reči, raščišćavajući, bitak do reči. Pesmovanje je stalno na putu ka njemu. Kao što je bitak stalno na pu­tu do reči, tako je, obratno, pesmovanje stalno na putu ka bitku. Tek nadolazeće ek-sistirajuće pesmovanje u svom kazivanju dovodi do govora pevajuće-rečno (worthafte) us­postavljene kuće bitka. Pevanje se odnosi na bitak (na is­ti način kao i mišljenje) "kao na ono nadolazeće". Pesmovanje (odnosno mišljenje) je "kao pesmovanje vezano u nadolazak bitka, u bitak kao nadolazak". Bitak jest kao sudba mišljenju" (M. Hajdeger). Ali bitak jeste (postoji) i kao sudba pesmovanju. Uvid u ontološki ustroj pesmovanja pokazu­je tako put otkuda bitak dolazi u pesmovanje. On dolazi, dakako, iz lógosa, budući da metafizika odgovara bitku-kao-lógosu. Mi se govoreći o pesmovanju tako nep­restano susrećemo sa lógosom. To preplitanje samo govo­ri o nečemu što uvek stoji u putu pesmovanja dok se ono očituje kao pesmovanje, a da pri tome sam lógos nije neš­to što je odmah i na prvi pogled očito. Tamo gde se pesmovanje nalazi u svom najautentičnijem određenju sabire se lógos u reč tu­bitka koja nam kazuje šta se pevanjem ima pevati. Zato je prepoznavanje toga nagovora zadatak egzistencijalne ana­litike pesništva. Na sreću, mi taj zadatak ne treba da obav­ljamo. Sa pesništvom, mi smo već u njemu. "Pesma pesni­ka nam govori", kaže Hajdeger. To šta ona govori jeste taj široki put koji je pređen od razumevanja lógosa kao zbi­ralačkog polaganja, odnosno kao jezika, do razumevanja lógosa kao bivstvujućeg. Pes­movanje se nalazi u preseku toga sabiranja, u odvojenos­ti koja jamči njegovo poreklo. Mi smo skloni da to porek­lo nazovemo pesmom lógosa. Jer lógos i pesmovanje, u svojoj uzajamnosti, jesu: "jedno-uz-drugo-preko". To jed­no "uz-uz-drugo-preko" dolazi “iz one daljine u kojoj se stiču zemlja i nebo, Bog i čovek”{M. Hajdeger). Ono, dru­gim rečima, imenuje blizinu. Govori li, dakle, blizina o biti pesmovanja? Na to pitanje odgovaramo potvrdno. Na­ime, na prethodnim stranicama bilo je protumačeno smi­saono odnošenje lógosa spram sopstvenog porekla. Lógos znači: polaganje, "čisto dopuštanje da skupa leži pred na­ma ono-što-iz-sebe-leži-pred-nama u svom ležanju". To znači da lógos prebiva kao "polaganje koje skuplja i zbi­ra". Tako kaže Hajdeger. Zbiralačko polaganje, pak, jeste jezik koji je "slobododajno podarivanje sveta". Njegovoj biti pripada ono najvlastitije "upućivanja jedno-uz-drugo-­preko” četiri svetopredela: zemlje, neba, Boga i čoveka. Čovek u tom četvorovanju prebiva u blizini sâme stvari. Pesmovanje se, gledano unazad, kao bît jezika stiče u bît blizine. Blizina i pesmovanje kao ono bivstveno jezika jesu isto. Držeći se sebe, razdaje nas jezik kao pesmovanje četvorstva, "nas koji kao smrtnici pripadamo tom četvor­stvu, nas, koji možemo govoriti samo ako odgovaramo go­voru". (M. Hajdeger: O biti jezika, III 1958). Četvoro­vanje, isto kao i bivstvovanje bivstvujućeg, isto kao govor, jeste pesma lógosa.
Ali šta nije pesma lógosa?
U prâvom, pozitivnom smislu reči, nema toga šta ni­je pesma lógosa. Postoji samo ono što je više ili manje udal­jeno od "dopuštanja da skupa leži pred nama ono-što-iz­-sebe leži pred nama u svom ležanju". Pesmovanje samo brže i lakše prevaljuje razdaljinu do dopuštanja da skupa leži pred nama "ono što iz sebe leži pred nama u svome ležanju". Zašto? Zato što se pesmovanje u svome stremljenju isključivo tome upućuje. Ne rastače se u bezbroj ciljeva. Pesmova­nje pesmuje samo ako neposredno odgovara nagovoru Dopuštenja. Pesmovanje svoji (prisvaja) odgovor na nagovor Dopuštenja da skupa leži pred nama ono-što-iz-sebe-leži pred nama u svom ležanju. Pesma lógosa skuplja i jeste taj Nagovor. Ona je put na svome putu. Odnosno, u-putno zovuće sa­biranje Sage koja stoluje u čoveku i jeziku. "Jezik je kao sveto-u-pućujuća Saga, odnos nad odnosima" (M. Hajde­ger: O biti jezika, III, 1958). Taj odnos nad odnosima možemo zamisliti i shvatiti samo tako što ćemo biti spremni da zakoračimo natrag na put pesmovanja. Pravo pesmovanje - pesmovanje koje jesmo - započinje odatle. Pesma lógosa jeste bitna reč i razdaljenost svetopredela: zemlje, neba, Boga i čoveka. Pesma lógosa je jezik bîti. Mi ne možemo nikuda izvan toga odnosa. Zato se svako pro­mišljanje Heraklitovog lógosa kao sabranosti svakog pes­movanja nalazi unutar preseka pesme kao lógosa, odnosno u nacrtu susedovanja pesme i lógosa.. To susedstvo je sâmo nasecanje blizine jed­noga i drugoga u kojoj su pesmovanje i pesma lógosa upuće­ni u najosobnije i najvlastitije svoje biti. Izvan te biti ne može se misliti ni lógos, ni pesmovanje. Pesma lógosa jeste to skupljalačko-razdvajajuće okrilje koje govori o sopstvenom izvoru i uviru. Ostalo je ponavljanje.                                                                                                                       
                                                                                                                                                                                                                                                            (1997)
__________________  Napomena :

Ogled Heraklitov logos – jedna pesma  napisan je 1997, prvi put objavljen u časopisu «Bagdala», broj 442-443, 1999, str. 36-48 kao i u autorovoj knjizi «Galilejevska poetika. Ogledi o pisanju i njegovim metaforama», «Stylos», Novi Sad, 2004, str. 83-98.



Нема коментара:

Постави коментар

могу коментарисати само регистровани чланови