УНИВЕРЗАЛНА БИБЛИОТЕКА НОВОГ МЕДИЈА. COMPLETARIUM

На други, трећи поглед. ЦЕО СВЕТ је једна држава. "Сазвежђе З"

четвртак, 13. септембар 2012.

HERAKLITOV LOGOS. JEDNA PESMA / Boško Tomašević



Znak prepoznavanja

Ono što mi u našem privatnom životu i u jednoj na­mernoj i oprostivoj naivnosti nazivamo lógosom kazuju nam glagoli sa značenjem stvarati i čuvati kojima se na­goveštava da je on, u jednom sinonimnom shvatanju, jed­na kružna forma Reči pa stoga može biti nazvan pesrnom, pričom, bajkom, dramom, epom ili, opet, poemom, roma­nom, sagom, legendom, liturgijom. Takođe - i najopštije - Govorom, Pismom, Smislom, Merom, Merom. U tom svom (po)zvanju on sakuplja ono rečno (worthafte) istori­jskog vremena od Heraklita do Hajdegera i Deride, od Par­menida do Vitgenštajna i Blanšoa na putu kojim su prošli Augustin, Dante, Bokačo, Rable, Šekspir, Stern, Servan­tes, Kant, Ruso, Kits, Helder1in, Hegel, Novalis, Šopenhau­er, Niče, Rembo, Malarme, Valeri, Breton, Borhes, Sveto pismo i Kabala, Kuran i Knjiga postanja, Ilijada i Eneida, Gilgameš i Farsalija, "Komedija" i neizbrojani kružni lik Pisma-odgode sagledan u ličnostima raznih Amadisa pre i posle Don Kihota, e da bi svi spisi iz "prošlosti, sadašnos­ti i budućnosti bili epizode ili fragmenti jednog jedinog bes­konačnog Spisa Koga grade svi pisci koji su ikada posto­jali i koji će ikada postojati". (Upor.: P. B. Šeli: Odbra­na poezije, 1821).
Ovo uvodno premrežavanje onog o čemu u ovom ogledu želimo da govorimo, ova nabačena mreža i ovaj uvod­ni šar od reči i pojmova, naslova i kataloga Duha mogla bi, kako u jednom spevu predlaže slavni H. L. Borhes, bi­ti "povod za beskrajnu raspravu ... čije je središte svuda, a kružnica nigde"; jedna beskrajna posledica pisanja jed­nog beskrajnog uzorka pisanja koji leži u svim astronomi­jama: od Ptolomeja do Kopernika, od Brauna do Ajnšta­jna, od Gedela do Stivana Houkinga. No, taj katalog spo­minjemo ovde u kontekstu naših daleko skromnijih nagnu­ća. Naime, u zamišljanju (viziji) Heraklitovog lógosa kao začetnika jedne jedine bekonačne pesme koju piše jedan pesnik svih vremena unutar jedne jedine ne-alegorizovane priče života. Uvek jedan i jedan pesnik, sam jedna indivi­dua, jedno ja, jedan cogito, jedno esse, jedno bivstvujuće sa jednim životom i jednom svojom (sopstvenom) prolaz­nošću, sa jednom snagom I jednom klonulošću koja se gu­bi u mekoti i pamćenju poljskog puta, negde na Zemlji ko­ja je zvezda ...
Uvidevši da nema načina da se započne ovo pisanje o kome, kako rekosmo, želimo da pišemo, mi ćemo ga is­pisivati, nadalje, nasumice i sa strepnjom pri pomisli na na­še znanje o toj strepnji koja ima svoj smisao i svoju unut­rašnju svetlost, svoje ponavljanje i razliku i ponavljanje razlike u tom ponavljanju razlike - jednom rečju, svoj bez­vremeni temelj i identitet, svoju materiju i svoj privid, tro­pizam nerazdvojiv od Svetog Trojstva ali i od varljivosti me­tafore i njene beskrajne duhovne teratologije.
Sada, na posve konkretan način, valja reći šta je te­ma našega rada i koja su njegova osnovna polazišta. U jed­noj sumarnoj optici viđeno, izlaganje koje sledi pokušaće da Heraklitovu koncepciju lógosa izloži u svetlosti jedne principijelne veze koja, pretpostavlja se, postoji između Heraklitovog lógosa i pesme, odnosno pesništva u njego­voj sveukupnosti. I više od toga, držeći se preporuke Mar­tina L. Westa (Martin L. West: Early Greek Philosophy and the Orient, 1971) da se na pojam lógosa prilikom njegove interpretacije konačno zaboravi, mi ćemo, s obzirom na tu dovoljno jasnu mogućnost, Heraklitovom lógo­su pripisati jednu strukturu koju on, sledstveno svojoj upu­ćenosti na pojmove postojanog i opšteg bitka nosi, naime da je on pesma. Pri tome, dakako, ne želimo da se shvati da smo bezbrojnim tumačenjima ovog pojma i njegovog značenja (kao račun, kao verbum, kao odnos, kao ratio, kao priređivanje, kao kosmički zakon, kao smisao itd.) pribra­li, pukim dodavanjem, još jedan. Mi želimo nešto posve drugo, naime, da koncepciju Heraklitovog lógosa obuhva­timo iza ovih pojedinačnih značenja kako bismo je mogli eksponirati u jednoj opštosti, imajući u vidu njegovo poreklo, njegovu naklonost prema jeziku koja ide do jedne iskonske udruženosti i koju u okvirima ljudskog postojanja možemo nazvati samo pes­mom. Pri tome, mi ulazimo u posve tamno poreklo i jed­nog i drugog pojma. Ali to nas poreklo jedva da interesu­je. Pretpostavljamo, na temelju obavljenih dokaza drugih istraživača, da je ono odista zajedničko i unapred - s ob­zirom na cilj – odredjeno odnošenjem obojega na isto, naime na jed­nu specifično svetovnu vrstu bitka čija čuvstvujuća razum­ljivost bitka-u-svetu putem jezika izriče sebe kao pesmu. Pesma je postojanje (Dichtung ist Dasein). Na horizontu takvog razumevanja / interpretacije Heraklitov lógos se po­javljuje kao početak pravog pesmovanja. Tu, kako kaže Hegel, "vidimo zemlju", to jest, istinski osnov sadržan i za­dat u jednoj principijelnoj vezi. Dakako, ovaj početak pra­vog pesmovanja moramo shvatiti iz Heraklitovog vlastitog
jezičkog razumevanja onog što on naziva lógosom. To ra­zumevanje pruža dovoljno dokaza da je sa njime obuhva­ćen "kako jezik, tako i sama stvarnost" (Upor.: D. Bremer: Lógos, jezik i igra u Heraklita, 1990). Na to upućuju He­raklitovi fragmenti B1, B2, B30, B31, B50, B72, B89, B107, takođe B51, B67, B90, B114, i to istovremeno: i kao ilustracije i kao verifikacije. Lógos je postojan i na način svoga bitka opšti. Ontološka struktura lógosa određuje se kao jezik koji je "primarni oblik prikaza logosa" (D.Bremer). Ako je jezik onaj koji strukturira lógos, tada pesmovanje o svetu pretstavlja izlaganje lógosa koji tom svetu leži u osnovi. Ukoliko pesmovanje u svojoj princi­pijelnoj vezi postoji spram pojma lógos, onda pesmovanju može biti data jedna univerzalna hermeneutička važnost,  koja se realizuje kao ono što "sve prisutno i odsutno do­vodi u njegovu svakidašnju vlastitost, iz koje se kao pri­sutno i odsutno pokazuje samo po sebi i u kojoj ono na svoj način boravi" (M. Hajdeger: Put ka jeziku, 1959). Ovo dovodeće posvojenje Hajdeger naziva događaj (Ereignis). Događaj (Ereignis) se nikako ne zamišlja ni kao slučaj, ni­ti kao zbitije, već kao u otvorenosti čistine skupljanje pes­movanja koje prima oruđe od jezika I, zahvaljujući njemu, razvija se u strukturu "mnogostrukog pokazivanja"  čove­kovog bitka-u-svetu.  Drugim rečima, "u događaju titra su­šina onog što govori kao jezik koji je jednom bio nazvan kućom bića" (M. Hajdeger: Načelo identiteta, 1957). Lógos sada znači: izlaganje jezika-u-pesmovanju koji tom pesmovanju leži u osnovi i pokazuje, u svojoj ontološkoj ravni, mnogostrukost davanja razabiranja bića i, istovreme­no, na jednoj fenomenološkoj razini, pokazuje egzistenci­jalni temelj čovekovog bitka-u-svetu. S druge strane, u jed­noj obrnutoj projekciji, u takvom jednom pokazivanju suš­tine i stvari lógosa, mi vidimo izvorni fenomen pesmova­nja koji (se) putem jezika dovodi "u vidokrug svakidaš­njosti tubitka" (M. Hajdeger: Biće i vreme, 1972) i sa njime boravi u sapripadanju i jednistvu. Biva, dakle, jas­no: lógos (jezik) zajedno sa događajem (Ereignis) pripada pesmovanju, čija suština potiče iz sapripadanja čoveka i bi­ća. O(pevanje) tog događaja je izvorni način pevanja. U njemu pre svega na videlo izlazi jezik (lógos) u njegovoj biti. Pevanje govori o načinu postojanja apodiktičke sap­ripadnosti bića, tu-bića (čoveka) i jezika. Suština pesmo­vania je vlasništvo bića i jezika. Odavde sledi jedan beskonačan niz mogućih tvrđenja koja u svojoj osnovi imaju u vidu principijelnu vezu između