 |
| Znak prepoznavanja |
Ono što mi u našem privatnom životu i u jednoj namernoj i oprostivoj naivnosti nazivamo lógosom kazuju nam glagoli sa značenjem stvarati i čuvati kojima se nagoveštava da je on, u jednom sinonimnom shvatanju, jedna kružna forma Reči pa stoga može biti nazvan pesrnom, pričom, bajkom, dramom, epom ili, opet, poemom, romanom, sagom, legendom, liturgijom. Takođe - i najopštije - Govorom, Pismom, Smislom, Merom, Merom. U tom svom (po)zvanju on sakuplja ono rečno (worthafte) istorijskog vremena od Heraklita do Hajdegera i Deride, od Parmenida do Vitgenštajna i Blanšoa na putu kojim su prošli Augustin, Dante, Bokačo, Rable, Šekspir, Stern, Servantes, Kant, Ruso, Kits, Helder1in, Hegel, Novalis, Šopenhauer, Niče, Rembo, Malarme, Valeri, Breton, Borhes, Sveto pismo i Kabala, Kuran i Knjiga postanja, Ilijada i Eneida, Gilgameš i Farsalija, "Komedija" i neizbrojani kružni lik Pisma-odgode sagledan u ličnostima raznih Amadisa pre i posle Don Kihota, e da bi svi spisi iz "prošlosti, sadašnosti i budućnosti bili epizode ili fragmenti jednog jedinog beskonačnog Spisa Koga grade svi pisci koji su ikada postojali i koji će ikada postojati". (Upor.: P. B. Šeli: Odbrana poezije, 1821).
Ovo uvodno premrežavanje onog o čemu u ovom ogledu želimo da govorimo, ova nabačena mreža i ovaj uvodni šar od reči i pojmova, naslova i kataloga Duha mogla bi, kako u jednom spevu predlaže slavni H. L. Borhes, biti "povod za beskrajnu raspravu ... čije je središte svuda, a kružnica nigde"; jedna beskrajna posledica pisanja jednog beskrajnog uzorka pisanja koji leži u svim astronomijama: od Ptolomeja do Kopernika, od Brauna do Ajnštajna, od Gedela do Stivana Houkinga. No, taj katalog spominjemo ovde u kontekstu naših daleko skromnijih nagnuća. Naime, u zamišljanju (viziji) Heraklitovog lógosa kao začetnika jedne jedine bekonačne pesme koju piše jedan pesnik svih vremena unutar jedne jedine ne-alegorizovane priče života. Uvek jedan i jedan pesnik, sam jedna individua, jedno ja, jedan cogito, jedno esse, jedno bivstvujuće sa jednim životom i jednom svojom (sopstvenom) prolaznošću, sa jednom snagom I jednom klonulošću koja se gubi u mekoti i pamćenju poljskog puta, negde na Zemlji koja je zvezda ...
Uvidevši da nema načina da se započne ovo pisanje o kome, kako rekosmo, želimo da pišemo, mi ćemo ga ispisivati, nadalje, nasumice i sa strepnjom pri pomisli na naše znanje o toj strepnji koja ima svoj smisao i svoju unutrašnju svetlost, svoje ponavljanje i razliku i ponavljanje razlike u tom ponavljanju razlike - jednom rečju, svoj bezvremeni temelj i identitet, svoju materiju i svoj privid, tropizam nerazdvojiv od Svetog Trojstva ali i od varljivosti metafore i njene beskrajne duhovne teratologije.
Sada, na posve konkretan način, valja reći šta je tema našega rada i koja su njegova osnovna polazišta. U jednoj sumarnoj optici viđeno, izlaganje koje sledi pokušaće da Heraklitovu koncepciju lógosa izloži u svetlosti jedne principijelne veze koja, pretpostavlja se, postoji između Heraklitovog lógosa i pesme, odnosno pesništva u njegovoj sveukupnosti. I više od toga, držeći se preporuke Martina L. Westa (Martin L. West: Early Greek Philosophy and the Orient, 1971) da se na pojam lógosa prilikom njegove interpretacije konačno zaboravi, mi ćemo, s obzirom na tu dovoljno jasnu mogućnost, Heraklitovom lógosu pripisati jednu strukturu koju on, sledstveno svojoj upućenosti na pojmove postojanog i opšteg bitka nosi, naime da je on pesma. Pri tome, dakako, ne želimo da se shvati da smo bezbrojnim tumačenjima ovog pojma i njegovog značenja (kao račun, kao verbum, kao odnos, kao ratio, kao priređivanje, kao kosmički zakon, kao smisao itd.) pribrali, pukim dodavanjem, još jedan. Mi želimo nešto posve drugo, naime, da koncepciju Heraklitovog lógosa obuhvatimo iza ovih pojedinačnih značenja kako bismo je mogli eksponirati u jednoj opštosti, imajući u vidu njegovo poreklo, njegovu naklonost prema jeziku koja ide do jedne iskonske udruženosti i koju u okvirima ljudskog postojanja možemo nazvati samo pesmom. Pri tome, mi ulazimo u posve tamno poreklo i jednog i drugog pojma. Ali to nas poreklo jedva da interesuje. Pretpostavljamo, na temelju obavljenih dokaza drugih istraživača, da je ono odista zajedničko i unapred - s obzirom na cilj – odredjeno odnošenjem obojega na isto, naime na jednu specifično svetovnu vrstu bitka čija čuvstvujuća razumljivost bitka-u-svetu putem jezika izriče sebe kao pesmu. Pesma je postojanje (Dichtung ist Dasein). Na horizontu takvog razumevanja / interpretacije Heraklitov lógos se pojavljuje kao početak pravog pesmovanja. Tu, kako kaže Hegel, "vidimo zemlju", to jest, istinski osnov sadržan i zadat u jednoj principijelnoj vezi. Dakako, ovaj početak pravog pesmovanja moramo shvatiti iz Heraklitovog vlastitog
jezičkog razumevanja onog što on naziva lógosom. To razumevanje pruža dovoljno dokaza da je sa njime obuhvaćen "kako jezik, tako i sama stvarnost" (Upor.: D. Bremer: Lógos, jezik i igra u Heraklita, 1990). Na to upućuju Heraklitovi fragmenti B1, B2, B30, B31, B50, B72, B89, B107, takođe B51, B67, B90, B114, i to istovremeno: i kao ilustracije i kao verifikacije. Lógos je postojan i na način svoga bitka opšti. Ontološka struktura lógosa određuje se kao jezik koji je "primarni oblik prikaza logosa" (D.Bremer). Ako je jezik onaj koji strukturira lógos, tada pesmovanje o svetu pretstavlja izlaganje lógosa koji tom svetu leži u osnovi. Ukoliko pesmovanje u svojoj principijelnoj vezi postoji spram pojma lógos, onda pesmovanju može biti data jedna univerzalna hermeneutička važnost, koja se realizuje kao ono što "sve prisutno i odsutno dovodi u njegovu svakidašnju vlastitost, iz koje se kao prisutno i odsutno pokazuje samo po sebi i u kojoj ono na svoj način boravi" (M. Hajdeger: Put ka jeziku, 1959). Ovo dovodeće posvojenje Hajdeger naziva događaj (Ereignis). Događaj (Ereignis) se nikako ne zamišlja ni kao slučaj, niti kao zbitije, već kao u otvorenosti čistine skupljanje pesmovanja koje prima oruđe od jezika I, zahvaljujući njemu, razvija se u strukturu "mnogostrukog pokazivanja" čovekovog bitka-u-svetu. Drugim rečima, "u događaju titra sušina onog što govori kao jezik koji je jednom bio nazvan kućom bića" (M. Hajdeger: Načelo identiteta, 1957). Lógos sada znači: izlaganje jezika-u-pesmovanju koji tom pesmovanju leži u osnovi i pokazuje, u svojoj ontološkoj ravni, mnogostrukost davanja razabiranja bića i, istovremeno, na jednoj fenomenološkoj razini, pokazuje egzistencijalni temelj čovekovog bitka-u-svetu. S druge strane, u jednoj obrnutoj projekciji, u takvom jednom pokazivanju suštine i stvari lógosa, mi vidimo izvorni fenomen pesmovanja koji (se) putem jezika dovodi "u vidokrug svakidašnjosti tubitka" (M. Hajdeger: Biće i vreme, 1972) i sa njime boravi u sapripadanju i jednistvu. Biva, dakle, jasno: lógos (jezik) zajedno sa događajem (Ereignis) pripada pesmovanju, čija suština potiče iz sapripadanja čoveka i bića. O(pevanje) tog događaja je izvorni način pevanja. U njemu pre svega na videlo izlazi jezik (lógos) u njegovoj biti. Pevanje govori o načinu postojanja apodiktičke sapripadnosti bića, tu-bića (čoveka) i jezika. Suština pesmovania je vlasništvo bića i jezika. Odavde sledi jedan beskonačan niz mogućih tvrđenja koja u svojoj osnovi imaju u vidu principijelnu vezu između
Heraklitove koncepcije lógosa i pesmovanja.
Uzajamnost lógosa i pesmovanja u ovom radu se shvata kao udvojenost lógosa i pesmovanja. Slično onako kako se u Hajdegerovoj filosofiji bivstvujuće zamišlja u udvojenosti bivstvovanja i bivstvujućeg. U dveipohiljdugodišnjoj povesti lógosa i pesmovanja njihova udvojenost čini se da kao takva "nestaje u neopstojnost" i da se čak, na isti način kao i udvojenost bivstvovanja i bivstvujućeg, (na šta nas opominje Hajdeger), "ni ne seća razvoja udvojenosti" te pada u zaborav. Upravo taj odnos nakon pauze koju skriva vremenski bezdan zahteva od nas u ovom radu posebnu sposobnost da se "približimo onom što se istorijskom čoveku obraća kao ono o “čemu treba da se misli” (M. Hajdeger). Stoga je, kao što rekosmo, potrebno da potražimo glavnu stazu rečene udvojenosti tako što ćemo slediti najkarakterističnije novovekovne interpretacije pojma lógosa i u njima sagledati ono pokazivanje tragovâ o uzajamnosti koji nisu samo puke deskripcije, no fakta pozivalačkog razotrkrivanja. Pri tome od posebnog interesa za nas biće one interpretacije lógosa koje tumačenju ovog pojma, između njegovih mnogobrojnih posebnih značenja, naglašavaju jednakost ili pak sličnost sa pojmovima kao što su bitak (bivstvujuće) i jezik. Ova dva pojma, naime, i sama su skrivena u započinjavalačkom pesmovanju i uvek govore jedno: naime, o prispelosti pesmovanja probuđenog radi započinjanja.
Lógos je bivstvena moć bivanja bitka (M. Cipra, 1978:63). Reč bitka je bivstvena moć života istine (ibid.:63). On je prvobitno ono što se pre svakog razdvajanja drži pri sebi - légein - sabirati, za sebe zbirati - kao jedno i nerazdvojeno pojam i stvar - reč. (ibid. :63). U Hajdegerovoj interpretaciji lógos kao govor znači "isto što učiniti očitim ono o čemu je reč u govoru" (M. Hajdeger: Bitak i vreme, 1985:36 srpskohrvatskog prevoda). Takođe, lógos je "neko davanje da se vidi", pa je, prema tome, funkcija lógosa kao ono što naprosto daje nešto videti: "u davanju razabrati biće" (ibid.:36). Konačno, ono što dovodi u vezu lógos i kazivanje jeste grčki glagol légein, u smislu: brati, sakupiti, izreći, položiti u smislu "dopuštanja da stvari skupa leže pred nama". "Puštajući da stvari leže skupa pred nama, légein sklanja ono što pred nama leži u beskrivenosti" (M. Hajdeger: Lógos. Heraklit, Fr. B50/). Légein znači polagati. Ali i: reći. "Kazivanje i govorenje smrtnika događa se", veli Hajdeger, "od samog početka, kao légein, polaganje. Kazivanje i govorenje suštinski se zbiva kao dopuštanje-da-skupa-pred-nama-leži sve ono što je - ležeći u neskrivenosti prisutno" (M. Hajdeger: Lógos. Heraklit, Fr. B50/). Prethodni navodi, vidimo, već sadrže tvrđenja koja su od odlučujućeg značaja za našu temu. Naime, ona dovode u bitan sa-odnos tri glavna pojma kojima se u našem radu bavimo: lógos, bitak (bivstvujuće), govor (jezik, pesmovanje). Jedna Hajdegerova rečenica iz Bitka i vremena kao da zaključuje ovde zabeležene navode. Ona glasi: "čuvstvujuća razumljivost bitka-u-svetu izriče sebe kao govor" (M. Hajdeger: Bitak i vreme, 1985:183 srpskogrvatskog prevoda). I dalje: "Govor jest egzistencijalno jezik, jer biće, čiju dokučenost on artikuliše skladno značenju, ima vrstu bitka bačenog, na svet upućenog bitka-u-svetu" (ibid., 183). Konačno: "Govorenje jest poznačujuće raščlanjivanje razumljivosti bitka-u-svetu" (ibid. str. 184). U gore navedenim Hajdegerovim rečenicama pojmovi kao što su govor, jezik i bitak´, njihove definicije i razumevanje njih na značajan način dovode do vidjenja da suština lógosa i suština pesmovanja stoje u blizini na način susedovanja. To stoga što sâmo pesmovanje, koje je izvorno jezik (govor), sukonstituiše dokučenost bitka-u-svetu, to jest, u njegovoj ga je "vlastitoj strukturi prethodno oblikovalo (to) temeljno ustrojstvo tubitka" (M. Hajdeger: Biće i vreme, 1985:184). Rasvetljavanje udaljenosti lógosa i pesmovanja sada nam se, moguće je, čini bliskijom. Ova osvetljenost, na fenomenološki način uživljena u jedno tuđe iskustvo, polazi iz najveće moguće daljine: iz ranogrčkog iskustva sveta. Ono, to iskustvo, kada je reč o pesmovanju samom, "ne ukazuje i ne prikazuje ovo ili ono biće kao biće, to jest, ovo ili ono, neko šta, nego svagda o svemu peva tako da daje celi svet toga bića a ujedno i svet uopšte" (O. Žunec: Mimesis, 1988:32). Grčkom iskustvu pesmovanja je blisko pokazivanje blizine pesmovanja i bitka. To pokazivanje je u međuvremenu bilo zaboravljeno. Naš rad ima za cilj da tu zaboravljenost blizine pesmovanja i bitka, raskrili, ali i da ga ponovo vrati u onu osvetljenost koja neće biti samo povesno-filološka, već će dokučivati i praktične posledice. U ranom grčkom iskustvu pesmovanje "nije biće među bićima, nego je ono nešto u čemu se (nešto) približava i razdaljuje, jednom rečju, pokazuje bitak. Pesnišvo i mišljenje, odnosno filosofiranje, ovde su međusobno najsličniji" (O. Žunec, ibid., str. 32). To da ranogrčko pesmovanje, ali i pesmovanje uopšte, (pesmovanje kao ostvarenje) pokazuje bitak čini nam se posve normalnim i logičnim, budući da ono iz čega je pesmovanje proisteklo, lógos naime, takođe jest reč koja upućuje na bitak, odnosno jeste bivstvena moć bivanja bitka. A lógos je, u jednoj drugoj kružnoj interpretaciji, govor (u novovekovnoj interpretaciji on je jezik, odnosno Pismo). A govor sâm, pak, daje da se vidi "polazeći od onoga o čemu je govor" (M. Hajdeger: Biće i vreme, 1985:36). Njegov "zadatak" je: biće o kojemu je reč iz njegove skrivenosti izvoditi u légein i dati ga "videti kao nešto neskriveno (aléthes), otkriti". (M. Hajdeger, ibid. str. 36). Sva ova značenja grčkih reči izgradjuju svoj smisao - ne samo u filološkom pogledu i nikako ne samo u njemu već, daleko šire i obuhvatnije - prema jednom antropološkom vidjenju odnosa lógosa i pesmovanja, koji je, kao antropološki već, in nuce, opštevažeći, pa se stoga, istorijskom čoveku mora uvek iznova obraćati kao ono o čemu treba na jedan izvoran način (to će reći na način opisivanja postanja) voditi računa. Drugim rečima, pesmovanje i lógos imaju jednu opštu antropološku valentnost koja se pokazuje ne samo opštevažećom, već i bezgraničnom i koja u obnavljanju i za obnavljanje čovekove svesti o sebi svaki put čuva mogućnost primene usuda. Pesmovanje i lógos postoje ne samo u svojoj uzajamnosti i udvojenosti, već u svojoj nikada prekinutoj dominaciji unutar antropološkog znaka i kôda: kao egzistencija (tubivstvovanje), kao razgovor razlike "bitka u razlici spram bića". Oni tu ontološku razliku (diferenciju) uvode u vidokrug čoveka i nabacuju je onome po prirodi najbližemu, naime - mišljenju. Jer, uistinu, kako kaže mislilac, "mišljenje bića jeste prvobitan način pesmovanja". ("Denken des Seins ist die ursprüngliche Weise des Dichtens" - M. Heidegger). Odavde, prirodno, sledi zaključak da neposredna uzajamnost lógosa i pesmovanja i sve posledice što ih ta uzajamnost predočava i čuva nikada ne podležu sumnji. Baš onako kako kaže Dekart (R. Descartes) u Trećoj meditaciji: "Jer ja ne bih mogao dovesti u sumnju ništa od onoga što mi je prirodna svetlost pokazala da je istinito, kao što mi je maločas pokazala da, iz toga što sumnjam, mogu da zaključim da jesam". U okviru teme udvojenosti lógosa i pesmovanja to znači da se može ići samo napred u redu razloga koji će (po )kazivati postojanje jedne istine, one koja zapisana glasi: lógos-i-pesmovanje i koja nikako ne može biti varljiva u "eficijentnom i totalnom uzroku koliko ni u njegovoj posledici". Prema tome, pesmovanje i lógos, njihova terminološka varijabilnost i smisao ili nesmisao tokom vekova uvek nam se pokazuju samo s obzirom na naš način mišljenja, a ne uistinu. Njegova udvojenost i uzajamnost je istinita poput istinitosti prirodne svetlosti. Povest ove uzajamnosti jeste samo jedan jedini događaj, onaj koji seže do samog početka mišljenja i pesmovanja, i nikako nije nekakav niz događaja kroz koje ova udvojenost prolazi za sebe. Ono što Heraklit kazuje za lógos u čijoj vlasti pesništvo i mišljenje nalaze svoj izvor to, gledeći pesmovanja samog, "otvara širinu pogleda sudbinski dodeljenog putu kojim ono hodi. Jer, u toj širini pojavljuje se ono o čemu se prisustvovanje prisustvujućeg (bivstvovanje) pokazuje" (M. Hajdeger: Moira. (Parmenid VIII, 34-41). Kuda god krenuli uvek sledi isto: lógos kao mnogostruko sijanje samog prisustvovanja prisustvujućeg (bivstvovanja) jeste dopuštanje da ono što je prisutno leži-ispred-nas u svetlosti prisustvovanja. (Setimo se: poreklo lógosa je u légein čiji prevod izvorno glasi: dopustiti-da-se-skupljeno-leži-ispred). Baš to da skupljeno-leži-ispred ostaje u stvarima odnosa lógosa i pesmovanja unutar njihove udvojenosti. Tim dopuštanjem, odnosno potrebovanjem, zadržava se pesmovanje u pripadanju udvojenosti. Ono, samo za sebe, jeste zov razotkrivanja te udvojenosti, a istovremeno i bît koja ostaje unutar udvojenosti. Udvojenost obezbeđuje svu širinu svetljenja prisustvovanje prisustvujućeg, to jest bivstvovanja. Pitati se kako se zbiva to usudno svetljenj, značilo bi beskonačno puta ponoviti prethodne pouke o odnosu lógosa i bivstvovanja bivstvujućeg, o odnosu lógosa i légein, i, takođe, lógosa i mišljenja i, dakako ne na poslednjem mestu, lógosa i jezika, odnosno bivstvovanja i jezika. Svi ovi odnosi nakon Heraklita i Parmenida pali su u zaborav. Na dnu tog zaborava stoji najpre udvojenost bivstvovanja i bivstvujućeg, potom udvojenost bivstvovanja bivstvujućeg u bivstvujućem i, konačno, udvojenost bivstvovanja (to znači:prisustvovanja prisustvujućeg) sa pesmovanjem. Sve ove udvojenosti leže u istoj ravni i ni jedna ne preseže drugu niti se može govoriti o primatu jedne udvojenosti nad drugom, budući da je svima njima zajedničko poreklo u lógosu koji je prirodno mesto toga u čemu stanuje Heraklitovo mišljenje. Jer, kako je rečeno, reč lógos „imenuje ono što sve prisutno skuplja u prisustvovanje i što pušta da leži pred nama u prisustvovanju. Logos imenuje ono u čemu se dogadja prisustvovanje ono što je prisutno» (M. Hajdeger: Logos: Heraklit, Fr. B50). Prisustvovanje onog što je prisutno jeste, pak, druga reč za bivstvovanje bivstvujućeg. Od zore zapadnog mišljenja i pevanja ovo bivstvovanje bivstvujućeg izranja kao ono što je dostojno upravo i mišljenja i pevanja. Ovo poslednje, pevanje, štaviše, jeste samo otkrivanje i kazivanje bivstvovanja bivstvujućeg (bitka). Poreklo ove jednakosti bitka spram pesmovanja, rečeno je, seže daleko: u vreme kada se o istini reči (logosu) sa potpunim samoratumevanjem govorilo da se njena početnost nalazi u okrilju samog bitka. U naše doba ovaj stav obnovio je sa svom principijelnošću i utemeljenošću Martin Hajdeger. Govoreći o istini bitka, on je ukazao na početnu pripadnost reči bitku, iako je i njemu taj odnos (pod vlašću subjektivnosti koja se pokazuje kao javnost) ostao prikriven. Ipak, kako Hajdeger sam nagoveštava u spisu O humanizmu (1946) stav (uput) da je govor (jezik, pa, dakle, i pesmovanje) kuća bitka nije nikakvo beztemeljno mišljenje. Reč je o tome, veli Hajdeger, «da ćemo jednog dana iz stvari shodno mišljene biti u situaciji da o njima mislimo kao o nekakvoj bezuslovnoj primarnoj vezi, odnosno udvojenosti per se. Na osnovu do sada rečenog tek sada smo u prilici da se odamo onom promišljanju koje je u simboličkom smislu pripremljeno da Heraklitov logos razume kao pesmu.
Lógos nije samo govor, već i smisao koji počiva u stvarima o kojima nam govori i «koji nam čini stvari punim značenja» (Snell). Time se jezik prihvata kao iskustveno područje kojim se iskazuje opstanak, odnosno bivstvovanje koje leži u području egzistencije. Pesmovanje –to je iskustvo (iskustvo u svakodnevnom ali i u metafizičkom smislu reči) predočeno jezikom koje putem njega razvija čitav sistem istinskih pojmova i koji odslikava pripadnost bitku odslikanog. Govor pesmovanja kao takav opisuje jednu metaforu pomoću koje se dâ sagledati izlazak jezika u svet (kazivanje bivstvovanja), pri čemu taj izlazak-u-prisustvo iznosi sustvovanje stvari u njihovom svetljenju. Da bi se rečeno razumelo valjalo bi svim glagolima i imenicama poslednje rečenice (kazivanje, bivstvovanje, prisustvovanje, svetljenje) izložiti jednoj etimologiji osvetliti koja bi pokazala da sve te imenice i glagoli zapravo imaju zajedničko poreklo u grčkom značenju reči lógos i légein. Samo kada se ova činjenica ima na umu može da se u malopre rečenom prepozna značenje koje zaokružuje smisao svega prethodno rečenog u ovom radu, a koje nije bilo drugo do praćenje skrivene povesti jedne jedine reči: lógos-a.
* * *
Heraklitov logos u smislu ovde provedenog ispitivanja, u odnosu na pesmovanje i u pogledu pesmovanja, ima i svoje mesto i značenje unuatr pesmovanja kao nešto što sadržava suštinu najsuptilnijeg novog početka, uvek novog dveipohiljadugodišnjeg početka, koji u ogledalu pokazuje svoju budućnost. Pesmovanje je samo zastupnik toga porekla i toga ponavlajnja. Stoga, kada govorimo o lógosu nužno nam je da mislimo o pesmovanju. Kao i obratno. Oslobodjenje od udvojenosti nije moguće. Ono pesmovanje koje danas držimo pred očima i ono pesmovanje iz Parmenidove Poeme nije, unutar arheologije smisla reči lógos (imajući u vidu dveipohiljadugodišnju povest Zapadnog pesmovanja) prošlo nikakav «razvoj». Pesmovanje i dalje prebiva u svome izvoru. Jedino tako ono može da stoji (da bude). S druge strane, lógos, koji je sada u ovom slučaju naziv za situaciju iz koje proizilazi pesmovanje, jeste sâm pesma (u užem smislu reči), odnosno pesmovanje (u širem smislu reči). Ova unakrsnost prisustvovanja nikada ne ukida samo prisustvovanje (praksu).
Heraklitov lógos - jedna pesma. Pročitajno ponovo sve Heraklitove fragmente koji se odnose na reč logos. Reč je o fragmentima 1 - 27. Oni čine, kako tačno primećuje Miroslav Marković, "neku vrstu Heraklitove teorije o lógosu". On, lógos - tako proizilazi i Heraklitovih fragmenata - jeste jedan univerzalan princip "operativan u svakoj partikulamoj stvari iz sveta čovekova neposrednog svakodnevnog iskustva" (Miroslav Marković). Njegova univerzalna priroda daje mu moć da bude shvaćen u jednom univerzalnom singularitetu koji nas vodi tvrdnji da nema ništa izvan lógosa. On je nešto unutar čega živimo i delamo. Unutar koga bivstvujemo. Naše bivstvovanje je deo univerzalnog bitka bivstvujućeg. Naše ontološko ustrojstvo da smo bića, bića koja za sporazumevanje upotrebljavaju govor, vodi nas medjusobnom sudioništvu kazivanja i govorenja. Kazivanje i govorenje, čije je poreklo sadržano u lógosu, jeste jedna prigoda bitka "bačenog, na svet upućenog, bitka-u-svetu". "Kao egzistecijalno ustrojstvo dokučenosti tubitka, govor je konstitutivan za njegovu egzistenciju". To reći znači da mi ljudi "jesmo razgovor i možemo čuti jedni druge" (F.Helderlin). Jezik daje mogućnost da se bude usred otvorenosti bivstvujućeg. Činjenica je da je pesmovanje jedan od načina da se bude usred te otvorenosti. Ali, istovremeno, pesmovanje je kruna i povez toga načina da se bude usred bivstvovanja. Ono je pokazivanje čovekovog (z)bitka. Tome pesmovanju jezik nije tek predručni material, nego to znači da pesmovanje sâmo omogućava jezik. To će reći da pesmovanje nije nikakvo proizvoljno kazivanje, no ustanovljavanj i čvrsto utemeljivanje nas samih u događaj. To što u pesmi peva u najvećoj meri je sam lógos. U pesmi govori lógos. On je taj koji jemči naše boravište smrtnika na zemlji tako što je u stanju da artikuliše naš egzistencijalno-ontološki temelj, naš iskonski egzistencijal dokučenosti. Kako je on to u stanju? Tako što je "logika" lógosa ukorenjena u egzistencijalnom ustrojstvu tubitka. Sâm govor uvek sadrži svetovnu vrstu bitka. A čuvstvujuća "razumljivost bitka-u-svetu", znano je iz Hajdegerovih egzegeza, "izriče sebe kao govor". Tako lógos iz najveće dubine metafizike preko pesmovanja seže do egzistencijalnog ustrojstva dokučenosti tubitka. Na toj ravni on ostvaruje razgovor, daje razgovor. Mi ljudi jesmo razgovor. To kaže pesnik. Ali to kaže i filosof. Mi jesmo razgovor otkad "vremena jeste" (M. Hajdeger). "Otkako nas bogovi privode razgovoru, od tog trenutka jeste vreme, otad temelj našeg postojanja jeste razgovor". Egzistencijalno, i na način čuvstvovanja i razumevanj, pesmovanje jeste artikulacija toga razgovora. Otuda ono leži u temelju lógosa koji opet, sa svoje strane, nosi takođe i jednu specifično ontološku vrstu bitka bivstvujućeg, koji se, potom, kroz govor artikuliše kao čuvstvujuća razumljivost tubitka. Time se fenomen kruženja lógosa od jednog apstraktnog bitka do samog bitka tubitka, od essentia-e do existentia-e, zaokružuje. Pesmovanje je samo tome dokaz i vidljivi trag. Ono dovodi-do-reči, raščišćavajući, bitak do reči. Pesmovanje je stalno na putu ka njemu. Kao što je bitak stalno na putu do reči, tako je, obratno, pesmovanje stalno na putu ka bitku. Tek nadolazeće ek-sistirajuće pesmovanje u svom kazivanju dovodi do govora pevajuće-rečno (worthafte) uspostavljene kuće bitka. Pevanje se odnosi na bitak (na isti način kao i mišljenje) "kao na ono nadolazeće". Pesmovanje (odnosno mišljenje) je "kao pesmovanje vezano u nadolazak bitka, u bitak kao nadolazak". Bitak jest kao sudba mišljenju" (M. Hajdeger). Ali bitak jeste (postoji) i kao sudba pesmovanju. Uvid u ontološki ustroj pesmovanja pokazuje tako put otkuda bitak dolazi u pesmovanje. On dolazi, dakako, iz lógosa, budući da metafizika odgovara bitku-kao-lógosu. Mi se govoreći o pesmovanju tako neprestano susrećemo sa lógosom. To preplitanje samo govori o nečemu što uvek stoji u putu pesmovanja dok se ono očituje kao pesmovanje, a da pri tome sam lógos nije nešto što je odmah i na prvi pogled očito. Tamo gde se pesmovanje nalazi u svom najautentičnijem određenju sabire se lógos u reč tubitka koja nam kazuje šta se pevanjem ima pevati. Zato je prepoznavanje toga nagovora zadatak egzistencijalne analitike pesništva. Na sreću, mi taj zadatak ne treba da obavljamo. Sa pesništvom, mi smo već u njemu. "Pesma pesnika nam govori", kaže Hajdeger. To šta ona govori jeste taj široki put koji je pređen od razumevanja lógosa kao zbiralačkog polaganja, odnosno kao jezika, do razumevanja lógosa kao bivstvujućeg. Pesmovanje se nalazi u preseku toga sabiranja, u odvojenosti koja jamči njegovo poreklo. Mi smo skloni da to poreklo nazovemo pesmom lógosa. Jer lógos i pesmovanje, u svojoj uzajamnosti, jesu: "jedno-uz-drugo-preko". To jedno "uz-uz-drugo-preko" dolazi “iz one daljine u kojoj se stiču zemlja i nebo, Bog i čovek”{M. Hajdeger). Ono, drugim rečima, imenuje blizinu. Govori li, dakle, blizina o biti pesmovanja? Na to pitanje odgovaramo potvrdno. Naime, na prethodnim stranicama bilo je protumačeno smisaono odnošenje lógosa spram sopstvenog porekla. Lógos znači: polaganje, "čisto dopuštanje da skupa leži pred nama ono-što-iz-sebe-leži-pred-nama u svom ležanju". To znači da lógos prebiva kao "polaganje koje skuplja i zbira". Tako kaže Hajdeger. Zbiralačko polaganje, pak, jeste jezik koji je "slobododajno podarivanje sveta". Njegovoj biti pripada ono najvlastitije "upućivanja jedno-uz-drugo-preko” četiri svetopredela: zemlje, neba, Boga i čoveka. Čovek u tom četvorovanju prebiva u blizini sâme stvari. Pesmovanje se, gledano unazad, kao bît jezika stiče u bît blizine. Blizina i pesmovanje kao ono bivstveno jezika jesu isto. Držeći se sebe, razdaje nas jezik kao pesmovanje četvorstva, "nas koji kao smrtnici pripadamo tom četvorstvu, nas, koji možemo govoriti samo ako odgovaramo govoru". (M. Hajdeger: O biti jezika, III 1958). Četvorovanje, isto kao i bivstvovanje bivstvujućeg, isto kao govor, jeste pesma lógosa.
Ali šta nije pesma lógosa?
U prâvom, pozitivnom smislu reči, nema toga šta nije pesma lógosa. Postoji samo ono što je više ili manje udaljeno od "dopuštanja da skupa leži pred nama ono-što-iz-sebe leži pred nama u svom ležanju". Pesmovanje samo brže i lakše prevaljuje razdaljinu do dopuštanja da skupa leži pred nama "ono što iz sebe leži pred nama u svome ležanju". Zašto? Zato što se pesmovanje u svome stremljenju isključivo tome upućuje. Ne rastače se u bezbroj ciljeva. Pesmovanje pesmuje samo ako neposredno odgovara nagovoru Dopuštenja. Pesmovanje svoji (prisvaja) odgovor na nagovor Dopuštenja da skupa leži pred nama ono-što-iz-sebe-leži pred nama u svom ležanju. Pesma lógosa skuplja i jeste taj Nagovor. Ona je put na svome putu. Odnosno, u-putno zovuće sabiranje Sage koja stoluje u čoveku i jeziku. "Jezik je kao sveto-u-pućujuća Saga, odnos nad odnosima" (M. Hajdeger: O biti jezika, III, 1958). Taj odnos nad odnosima možemo zamisliti i shvatiti samo tako što ćemo biti spremni da zakoračimo natrag na put pesmovanja. Pravo pesmovanje - pesmovanje koje jesmo - započinje odatle. Pesma lógosa jeste bitna reč i razdaljenost svetopredela: zemlje, neba, Boga i čoveka. Pesma lógosa je jezik bîti. Mi ne možemo nikuda izvan toga odnosa. Zato se svako promišljanje Heraklitovog lógosa kao sabranosti svakog pesmovanja nalazi unutar preseka pesme kao lógosa, odnosno u nacrtu susedovanja pesme i lógosa.. To susedstvo je sâmo nasecanje blizine jednoga i drugoga u kojoj su pesmovanje i pesma lógosa upućeni u najosobnije i najvlastitije svoje biti. Izvan te biti ne može se misliti ni lógos, ni pesmovanje. Pesma lógosa jeste to skupljalačko-razdvajajuće okrilje koje govori o sopstvenom izvoru i uviru. Ostalo je ponavljanje.
(1997)
__________________ Napomena :
Ogled Heraklitov logos – jedna pesma napisan je 1997, prvi put objavljen u časopisu «Bagdala», broj 442-443, 1999, str. 36-48 kao i u autorovoj knjizi «Galilejevska poetika. Ogledi o pisanju i njegovim metaforama», «Stylos», Novi Sad, 2004, str. 83-98.
Нема коментара:
Постави коментар
могу коментарисати само регистровани чланови