Крива Река
У децембру месецу 1456. године умро је деспот Ђурађ Бранковић и сахрањен у цркви у Кривој Реци, у горњем току речице која је задржала име Деспотовица. Његова жена Јерина (позната у народу као "проклета Јерина") умрла је у Руднику 3. маја 1457. године.Планина Рудник крије велике тајне преточене у народна предања. Највећа мистерија о којој се приповеда и сањари у дугим зимским вечерима јесте благо деспота Ђурђа Бранковића и његове жене Јерине, Гркиње из чувене породице Кантакузина, коју је народ прозвао Проклета Јерина, кривећи је за све што га је снашло у време зидања Смедерева. Ђурађ је умро 1456. године у свом летњиковцу на Руднику, а Јерину је, претпоставља се, отровао њен син Лазар 1457. године у тврђави на Острвици, једном од врхова Рудника. По неким историјским подацима, деспот Ђурађ Бранковић и Јерина су сахрањени у једној цркви у Кривој Реци под Рудником, по другима, најбогатији владарски пар тог времена почива у селу Славковица. Легенде помињу и рудничко село Мајдан, али постоји и народно предање по којем је саркофаг са телом деспота Ђурђа Бранковића, по његовој изричитој жељи, бачен у дубоко језеро на врху планине Рудник јер је мислио да је због грехова недостојан да буде сахрањен у земљи. За сада нико са сигурношћу не може да каже где су сахрањени деспот Ђурађ Бранковић и његова у народу омражена жена Јерина. Према једном догађају из 1972. године највероватније је да је саркофаг најбогатијег српског деспота већ пронађен.
Одговор на део тајне који већ вековима сакрива место где је сахрањен деспот Ђурађ Бранковић може можда дати и сведочење пензионисаног минера Славка Веселиновића из села Бершићи код Горњег Милановца који је 1972. године радио на истакању језера на планини Рудник.
- У то време сам радио као минер у ПГП Књажевац одакле сам, заједно са својим колегама, ангажован на испуштању језера на Руднику за које се претпостављало да може да потопи рудничке ходнике. Након што је ископан одводни канал, када смо опалили последњу мину, из језера је покуљала вода која је са собом носила муљ, камење, дрвеће, али и саркофаг. Саркофаг сам видео својим очима, а виделе су га и моје колеге и био је направљен највероватније од сребра или неког другог метала јер и после толико векова није био зарђао. Напротив, имао је металносиву боју. Наравно, нико од нас није смео да отвори саркофаг који је руководство рудника одмах превезло у Београд, а ја сам као и други минери после месец-два добио парче папира на којем је, како нам је објашњено, био написан превод текста пронађеног у саркофагу и који се, колико се сећам, односио на последњу жељу деспота да његов саркофаг буде бачен у језеро. Нажалост, тај папир нисам сачувао, нити знам шта је пронађено у саркофагу, али знам да се тих дана навелико причало да је језеро избацило саркофаг деспота Ђурђа Бранковића. Такође, знам да је после овог догађаја неколико дана полиција претраживала место где је пронађен саркофаг. Међутим, ако неко жели потпун одговор, онда треба да га потражи у Београду, у неком од музеја којем је саркофаг послат - прича пензионисани минер Славко Веселиновић.
= преузето, види Србијанац