ПРЕТПЛАТА НА НЕКО ОД ИЗДАЊА "ЗАВЕТИНА"

ПРЕТПЛАТА НА НЕКО ОД ИЗДАЊА "ЗАВЕТИНА"
Најповољнија - четворогодишња претплата

недеља, 26. децембар 2010.

Читајући књиге пристигле на конкурс за књижевну награду Заветина Дрво живота


ЧИТАЊЕ, ПИСАЊЕ, И МУКА

Побеђени немају пријатеља, сматра Сази. Та мисао ми се врти у памети, као и пет реченица при крају  првог романа Бошка Томашевића (скромно крштеног) Нико, нигде (UNUS MUNDUS, Ниш, бр. 37/2010, стр.197-347): У књигама које је написао догодило се много тога како је записао, много пре него што их је био записао. Нису му донеле никакву славу. Биле су то што су морале да буду: књиге. А књиге се не пишу ради славе. Него стога да буду... (стр. 346). Зоран М. Мандић самоћу доживљава (и опева) као извор заразе (в. Мандићеву песму Самоћа, у књизи Бог у продавници огледала, Интелекта, Ваљево, 2010, стр. 17) Притиснут оним што га одвлачи од читања и писања, Мандић, како вели, не успева да чита Макијавелија и / Емерсона... Из неке велике муке се оглашава, тврдећи: «Човек не припада ником» (песма  Поглед са исповедаонице, стр. 13). Привиђа му се очев кишни мантил из 1950-те... Опседа га смрт, и човек  који мора  да се ослободи: / митова, илузија, кланова, / превара, догми». Тишти га сазнање да има песника «који ни после / 40 година / писања поезије не знају о чему се / заправо ради у њој, у меандрима њене / магије за чије разумевање је потребна / посебна поезија, речи које не постоје, / или још увек / нису пронађене». У истој песми овај шесдесетогодишњак опомиње: Смрт се не одгађа. Размишљајући о смрти оца – и Мандић, и Томашевић, нагињу се над бездане, до којих ретко стижу толики извикани савремени и ловорикама овенчани, како у српској, тако и у европској поезији.......
          Видети више:   https://sites.google.com/site/posebnaporodicnazavetina/opalo-lisce-prodavnica-vazduha/citanepisaneimuka

Нема коментара:

Постави коментар

могу коментарисати само регистровани чланови