СРОДНЕ ВЕСТИ

          ПОЛИТИЧКЕ елите које су владале Србима у 20. веку одабирале су решења која су готово уништила биолошку будућност српског народа кроз масовно страдање у ратовима и у покушајима остварења колективистичких идеологија, социјалних и националних, која нису имала упориште у реалности.
          Ова суморна констатација је окосница нове студије историчара др Косте Николића “Једна изгубљена историја - Србија у 20. веку”, коју је објавио “Службени гласник”. Она читаоца без острашћености суочава с прошлошћу и илузијама које су Србе коштале више милиона стварних и демографских жртава.
          - Ова књига је ламент над животима обичних људи. Како оних који су умрли тако и над онима који се нису родили. Као и над онима који су преживели цео 20. век у недовршеним идеолошким идеократским државама. Политичке елите држава у којима смо живели наметнуле су путем пропаганде и подобних интелектуалаца оправдње својих поступака формулом: “Морало је тако да буде, ми смо поднели жртве”. Али нису их поднели они, већ обичан човек. Наше вође су често увлачиле народ у рат, а онда бежале у емиграцију - каже др Николић за “Новости”.
          Он наглашава да историја није фаталистичка и да пре доношења било које одлуке увек постоји више могућности, али да наше политичке елите нису водиле рачуна о “људској цени” својих амбиција нити су предузимале мере за опоравак биолошких ресурса српског народа. Последице су демографски уништено српско село, избеглице и расељени у ратовима, политичка и економска емиграција. Томе су својим ћутањем или симбиозом с влашћу допринели и српски интелектуалци.
          * Српски војници у повлачењу 1915.
          - Формиран је велики слој полуписмених који су уверени да су писмени, а међу интелигенцијом су однеговане генерације сумњивог интелектуалног профила. Дошло је до победе формалних квалификација на штету знања и стручности. Задатак критичке интелигенције је да не подилази митским представама и идеолошким матрицама. Научник не може да оправдава лоше поступке политичке елите, јер онда није научник већ пропагандиста. Страшна страдања кроз која смо прошли дају оправдања овом ставу - изричит је др Николић.
          Он наглашава да су све државе у којима су Срби живели у 20. веку биле недовршене и засноване су на снажним идеологијама које су углавном биле изван упоришта у реалности. Подсећа и да је Краљевина Југославија утемељена на начелу “троименог народа” иако сви документи из тог времена јасно потврђују да је хрватски народ био против уласка у Југославију:
          * Тито, Черчил и Идн
          - Упркос томе краљ Александар је 1929. забранио сваку “племенску посебност” и наметнуо идеологију “интегралног југословенства" која је тврдила да су Јужни Словени један народ. Комунистичка Југославија је била још типичнији пример идеократске државе. Она је прво наметала идеологију братства и јединства, а затим је напустила због давања предности развоју социјалистичког друштвеног поретка. Овај пак није представљао стварност какву јесте, већ је креирао “нови свет” према сопственој визији будућности, неутемељеној у реалности. Иза недовршене државности стоји и феномен о ком се ретко прича, а то је чињеница да је недовршена држава често приватна или приватизована, што смо имали прилике да искусимо.
          Николић подсећа да је и у епохи Слободана Милошевића владала идеологија с трагичним последицама.
          * Веровали у нови свет
          - Овог пута била је у питању “одбрана нације” и тад је промовисана идеја о трагедији као српској судбини. То је била злоупотреба херојске вертикале српског народа, због које још увек не можемо да се испетљамо из последица ратова и санкција. Као ни из срљања 1941. и 1999. у ратове против највећих војних алијанси у историји човечанства, сила Осовине и НАТО. Због одлука наших елита из 20. века будућност једног народа с вишемиленијумском историјом је неизвесна - закључује др Николић.

          СУОЧАВАЊЕ С ИСТИНОМ
          СТУДИЈА Косте Николића скреће пажњу на чињенице које се пренебрегавају у српској историографији безмало читав век, каже историчар Борисав Челиковић, уредник едиције “Велики рат” у “Службеном гласнику”.
          - Ова књига је суочавање с истином по чему се издваја и уз књигу професора Андреја Митровића “Србија у Великом рату” је несумњиво најтемељнија и најважнија. Управо због тога што не фаворизује било кога очекујемо да ће изазвати много полемика. Задатак историчара је да догађаје одређује на основу њихових последица. Ми смо читав 20. век последице Првог светског рата посматарали с позитивне стране, кроз стварање југословенске државе. На негативне последице тог чина се није обраћала пажња иако су у суштини биле кључне.