Из мојих Бележница
ИДУЋИ ПРЕКО ВЛАШКОГ ПОЉА. - Ишли смо полако причајући о једном дивном брежуљку иза наших леђа (на врху на коме је у церовој шуми салаш Животе Лазића), који је као створен за неки замак или летњиковац. Расправљали смо о цени тесаног камена и закључили да се камен за зидање јефтино може набавити.Не, они нису сањали да обнове салаше својих дедова,и кад бих започињао причу о томе и о забранима, и "државама" које су одржале неколико генерација наших предака: браћа су ме прекидала и причали, Миша како се потукао са неким Б. - неким дрским и неотесаним сеоским мангупом, Аца о некој "дивној жени коју је пре неки дан видео у Кучеву, и која много личи на "Флора де ла мунће" -толико је лепа!"Причајући заобилазили смо Влашко Поље и пењали се узбрдо, према салашима Банкера, уз влажан и сеновит пут; видели смо неку Влајну са српом поред веома мршавих кравица везаних за точкове таљига, како нас уплашено гледа својим бледуњавим лицем оивиченим црном марамом и тугом удовице, можда смо је нечим подсетили на хулигане који су тих летњих месеци лутали звишким шумама и пољима и нападали старије жене, девојке, чак и девојчице...
Кад смо стигли до једног сивог запуштеног салаша у багремару, ограђеног живицом -из живице искочи неко мало куче и бесно залаја на нас: "С каквим правом ви долазите у предвечерје у ову дивну дубраву пуну свежине и плавог мира?"
Миша је предложио да сиђемо низа стрмину између церја до потока, макар се скотрљали као лопта, јер "доле поред потока има дебела зелена маховина, а пањеви су обрасли лишајем, сигурно има и печурака, али што је најважније видећемо земљу из које избија нешто црвено, као гвоздена руда или сумпор. Кажу да је то руда сумпора".
После неколико корака смејући се склизнули смо низ маховину до потока, а тамо је било одвише сеновито, скоро мрачно. Дно потока је било песковито, понегде каменито, а ту и тамо видели бисмо понеки вирчић по коме су пливали пуноглавци вртећи својим репићима, неке ситне - ситне водене бубице, стоноге, пијавице (видели смо чак и једну мртву глисту за коју Миша рече да је "пијавица", али кад се уверио да није, додао је "да на такве дебеле глисте пецају мрене и сомове у Дунаву!). На самом дну потока била су и трула дебла врба, букава, осута печуркама, лишће које су ту доносиле бујице из оближњих шума (дубрава), у време изненадних провала облака. Стране, стрмо одсечене обале овог потока биле су од кртог плавог камена обраслом кудравом маховином, а понегде је камен био и огољен, и из пукотина у њему избијале су квргаве и змијасте жиле канадских топола, глогова, шибља. Ове жиле биле су сивкасте и масне као змијска кожа и кад би их човек замишљено посматрао могао би се и уплашити помислити да су то у заседи праве змије.
Пут уз поток је био за невичног човека напоран и несигуран, јер се могло упасти у муљ и песак до колена тамо где се поток сужавао. Требало је скакати као спрудњајка са камена на камен, а каменови нису били поређани на корак, напротив, понекад је од оног камена на којем стојите до другог било и по три више корака. А било је и оних места где није више било камења, ни могућност за прескакање житког муља, и онда смо ишли уз поток даље тако што смо се верали хватајући се за жиле оног шибља што расте из пукотина стена ризикујући да нас пецне нека риђовка или шарка. И заборавивши зашто смо у ствари кренули у Дубраве.
Најзад, дошли смо до краја овог потока. (Ови шумски потоци обично нису дуги, често ни километар, преко године су суви, једино вода њима тече у време топљења снегова, и у време обилних пљускова. Додуше, нисмо стигли до места где почиње овај поток, већ до пута који га је пресецао на згодном месту. Ту је поток био затрпан сноповима грања, тулузине, земље и камења, постављених тако да поток ипак може отицати. Између каменова и грања. Први се успентрао на пут Миша, а онда извукао Ацу и мене. Миша је тај крај познавао боље од нас, јер су га његови ту доводили када су обрађивали имање у Дугој Пољани, где има и једна оскоруша, једна од ређих која се није осушила, као и на стотине брестова.
Као да смо изашли из некаквог пакла, пут је био жут од иловаче, стојали смо неко време на њему и гледали како га прелећу косови и нестају у жбуњу, где вероватно имају гнезда.Са горње стране тога пута био је багремар, који је својим моћним гранама заклањао небо, - "Тај пут води до деда Добриног салаша!" И Миша поче да прича:"Зимус кад ми је отац купио ваздушну пушку, кренем ја са Цигом, Њошком и не знам ко још беше у лов. Изађемо на високо Дрење, а одатле се преко Државних багремара спустимо у Зојачки Поток, па преко њега пређемо и одемо уз Бодину ливаду у Дубраве. и решимо ово: да обиђемо све салаше у Дубравама, пошто смо знали да се у њима склањају косови. И тако дођемо до деда Добриног салаша. Идемо ми, причамо, смејемо се, улазимо у тор ко у своје двориште, али кад смо покушали да отворимо врата салаша -лепрш, лепрш, лепрш! И нека велика чупава птица, какву никада раније нисмо видели излете, а ми уплашено чучнемо, мали Цига пребледео као да је видео смрт, А то је био шушурец (сова).
Деда Добрин салаш на крају овог пута којим смо кренули. То јест, тај пут иде даље још стотинак метара до шуме Вујичића и жуте детелине, а онда нестаје на самом атару са сенским шумама, као да је схватио како је узалудно да иде даље, јер дотле док га има, ту је центар света, шумског раја, мир и плодна висина са које се лепо види и печка долина, и река скривена иза густог појаса врба на њеним обалама, и села у подножју брегова, и плавкасти брегови на северу.
Деда Добрин салаш је био Држава Вујичића, ограђена живицом, не више од десетак хектара, У том шумском царству Дубрава салаш се шћућурио изнад пута међу воћкама као дремљива кумрија. Отворили смо сиву дотрајалу багремову вракњицу и ушли, и кренули кроз непокошену бујну траву према салашу. Салаш, то је у ствари једна омања кућа плотара, покривена ћерамидом, по којој се још није (за дивно чудо) ухватила маховина. Тамне прозорчиће салаша је заклањала огромна стара белошљива која баш расте уз салаш и као да га својим снажним стаблом и крошњом од пропадања чува. Испред салаша је простран обор, покривен опет ћерамидом, а у самом обору је кочина - за кокошке и пиладију облепљена блатом са вратанцима на дну налик на кошницу вршкару, покривена цреповима.Кад се уђе у тор (треба знати ући, јер обично су капије тако лукаво затворене да се евентуални незвани гост или лопов мора помучити док их не отвори; али за Мишу то није представљало проблем. Кад смо ушли у тор запахнуо нас је воњ напуштености, одблесак неког мирног и далеког идиличног живота. Лебдео је у ваздуху и познати воњ овчијег боравишта, мирис врежа белих бундева и трулих печурака.
"Све је у пропадању - оте се Миши - одкако је деда Добра умро, нико овамо више не долази. или ако дођу, дођу једанпут или двапут годишње кад се коси жито, кад се бере кукуруз, грожђе. А деда Добра је све то одржавао у реду, обнављао кад би који коц иструлео, или кад би ветар оборио ћерамиде...
- Колико је поживео деда Добра? упита Аца.
- Осамдесет и девет година! Баш се сећам кад је умро. Тата је тог дана прешао из Wallerfangena у Minhen, код кума Радише на посао, деда Добриног праунука. Деда Добра је лежао на столу са својом седом брадом,са цвећем око главе и клечаном торбом на руци, а око њега се ширио мирис тамјана и свеће су гореле...
Деда Добру су волела деца из комшилука. Умео је са њима, и у дубокој старости. "Какве нам је приче о Турцима и хајдуцима хомољским причао деда Добра..."
Стојали смо пред вратима салаша, али се нисмо усуђивали да уђемо, јер могао је да наиђе неко од деда Добриних потомака и да викне: "Немате друга посла, барабе, него да завлачите носеве у туђе салаше!"
- Ући ћемо - рече Миша. Он је као и раније у оваквим тренуцима предњачио и задивљавао нас својом оштроумношћу и промишљеном одлучношћу, брзином. "Нисмо дошли да обијамо и крадемо, него да погледамо, зар не?!" Ушао је прво он, а за њим и Аца. Ја сам разгледао неке старе кошнице вршкаре, кад зачујем вриску унутра у салашу: "Држ!Не дај!" и у том тренутку из салаша излете престрављени твор, а за њим и Миша, смејући се и јурећи. Али твор је већ био далеко. А Аца је стењао. Кад је у предсобљу салаша, где је огњиште са неким столом од врбовине на коме је био диван зелени крчаг, кашике, брус, два плехана тањира,чорбалук и нека крпа у распадању, - кад је у предсобље улетео твор, Аца је рефлексивно одскочио у страну и угануо ногу. У салаш се врати и Миша, сео на троножац, а Аца је изашао напоље помало храмајући. Видело се да ту одавно нико не пребива, годинама. А на тавану је било старог алата, коса, корпи, рогуља. У оној соби у којој се некад спавало била је тзв. земљана озидана пећ, тик уз сам кревет од дрвета, на њему је лежала широка леса исплетена од прућа, а посивела сламарица пуна шушки, вероватно је привукла твора да ту свије гнездо и да чува своје младунце. Лампа на петролеум је била окачена на зиду, као и дрвене сталаже, већ пуне рупица које је избушио жижак. На тим полицама је била нека ситнурија, неколимо свећа воштаних, као и две кутије шибице. Једна је била празна, друга пуна. На ексеру на врху ниског прозора висило је мутно огледало, чију је живу већ начела влага, огледао сам се у њему и видео нешто необично - непознатог брадатог човека са безнадним очима и дугом косом. И помислио, ако покојни деда Добра понекад овамо наврати пред свитање, - ако излази из свога гроба, - и он би се поплашио од свога одраза у огледалу и не би препознао себе! Миша је посматрао бедну постељу у којој домаћини нису спавали годинама и одакле је долазио неки неописиви неодређени влажни воњ труљења и опште напуштености, дух неизбежног пропадања...
- Како је то био добар старац, Бог да му душу прости! Волео је своје овце и није се плашио да спава сам у шуми, овде. Волео је и да сади воћке и да се занима око винограда. Кад дотера овце са пашњака у подне, он не леже. Помузе овце, подлије млеко, руча, па у воћњак..., Хајдемо напоље, бато, да видиш какав је диван виноград однеговао...
Изашли смо, јер је онај воњ што се шири са постеље био толико непријатан да сам био сигуран да тамо заиста постоји гнездо са младунцима оног твора. Или гнездо неизбежног духа пропадања.Било је већ предвечерје, и сунце је бацало своје косе златасте зраке на врхове горуна, у шуми што се стрмо спуштала у поток, а у једном тренутку Сунце обасја свом својом снагом простор испред деда Добриног салаша, и нарочито онај део иза салаша где је био некад виноград са лозом званом "крањка", који је освојио овсик, висока трава са лепим класовима који су горели на сунцу... Уместо печурака, уловили смо предвечерње сензације светлости, Сунца. И један од напуштених атара Аркадије и шумског раја...
= извор: (необјављене) БЕЛЕШКЕ 16 август - 1. септембар 1973, Мишљеновац
 |
| зарђали мост на прузи Београд - Кучево |
ИДУЋИ ПРЕКО ВЛАШКОГ ПОЉА. - Ишли смо полако причајући о једном дивном брежуљку иза наших леђа (на врху на коме је у церовој шуми салаш Животе Лазића), који је као створен за неки замак или летњиковац. Расправљали смо о цени тесаног камена и закључили да се камен за зидање јефтино може набавити.Не, они нису сањали да обнове салаше својих дедова,и кад бих започињао причу о томе и о забранима, и "државама" које су одржале неколико генерација наших предака: браћа су ме прекидала и причали, Миша како се потукао са неким Б. - неким дрским и неотесаним сеоским мангупом, Аца о некој "дивној жени коју је пре неки дан видео у Кучеву, и која много личи на "Флора де ла мунће" -толико је лепа!"Причајући заобилазили смо Влашко Поље и пењали се узбрдо, према салашима Банкера, уз влажан и сеновит пут; видели смо неку Влајну са српом поред веома мршавих кравица везаних за точкове таљига, како нас уплашено гледа својим бледуњавим лицем оивиченим црном марамом и тугом удовице, можда смо је нечим подсетили на хулигане који су тих летњих месеци лутали звишким шумама и пољима и нападали старије жене, девојке, чак и девојчице...
Кад смо стигли до једног сивог запуштеног салаша у багремару, ограђеног живицом -из живице искочи неко мало куче и бесно залаја на нас: "С каквим правом ви долазите у предвечерје у ову дивну дубраву пуну свежине и плавог мира?"
Миша је предложио да сиђемо низа стрмину између церја до потока, макар се скотрљали као лопта, јер "доле поред потока има дебела зелена маховина, а пањеви су обрасли лишајем, сигурно има и печурака, али што је најважније видећемо земљу из које избија нешто црвено, као гвоздена руда или сумпор. Кажу да је то руда сумпора".
После неколико корака смејући се склизнули смо низ маховину до потока, а тамо је било одвише сеновито, скоро мрачно. Дно потока је било песковито, понегде каменито, а ту и тамо видели бисмо понеки вирчић по коме су пливали пуноглавци вртећи својим репићима, неке ситне - ситне водене бубице, стоноге, пијавице (видели смо чак и једну мртву глисту за коју Миша рече да је "пијавица", али кад се уверио да није, додао је "да на такве дебеле глисте пецају мрене и сомове у Дунаву!). На самом дну потока била су и трула дебла врба, букава, осута печуркама, лишће које су ту доносиле бујице из оближњих шума (дубрава), у време изненадних провала облака. Стране, стрмо одсечене обале овог потока биле су од кртог плавог камена обраслом кудравом маховином, а понегде је камен био и огољен, и из пукотина у њему избијале су квргаве и змијасте жиле канадских топола, глогова, шибља. Ове жиле биле су сивкасте и масне као змијска кожа и кад би их човек замишљено посматрао могао би се и уплашити помислити да су то у заседи праве змије.
Пут уз поток је био за невичног човека напоран и несигуран, јер се могло упасти у муљ и песак до колена тамо где се поток сужавао. Требало је скакати као спрудњајка са камена на камен, а каменови нису били поређани на корак, напротив, понекад је од оног камена на којем стојите до другог било и по три више корака. А било је и оних места где није више било камења, ни могућност за прескакање житког муља, и онда смо ишли уз поток даље тако што смо се верали хватајући се за жиле оног шибља што расте из пукотина стена ризикујући да нас пецне нека риђовка или шарка. И заборавивши зашто смо у ствари кренули у Дубраве.
Најзад, дошли смо до краја овог потока. (Ови шумски потоци обично нису дуги, често ни километар, преко године су суви, једино вода њима тече у време топљења снегова, и у време обилних пљускова. Додуше, нисмо стигли до места где почиње овај поток, већ до пута који га је пресецао на згодном месту. Ту је поток био затрпан сноповима грања, тулузине, земље и камења, постављених тако да поток ипак може отицати. Између каменова и грања. Први се успентрао на пут Миша, а онда извукао Ацу и мене. Миша је тај крај познавао боље од нас, јер су га његови ту доводили када су обрађивали имање у Дугој Пољани, где има и једна оскоруша, једна од ређих која се није осушила, као и на стотине брестова.
Као да смо изашли из некаквог пакла, пут је био жут од иловаче, стојали смо неко време на њему и гледали како га прелећу косови и нестају у жбуњу, где вероватно имају гнезда.Са горње стране тога пута био је багремар, који је својим моћним гранама заклањао небо, - "Тај пут води до деда Добриног салаша!" И Миша поче да прича:"Зимус кад ми је отац купио ваздушну пушку, кренем ја са Цигом, Њошком и не знам ко још беше у лов. Изађемо на високо Дрење, а одатле се преко Државних багремара спустимо у Зојачки Поток, па преко њега пређемо и одемо уз Бодину ливаду у Дубраве. и решимо ово: да обиђемо све салаше у Дубравама, пошто смо знали да се у њима склањају косови. И тако дођемо до деда Добриног салаша. Идемо ми, причамо, смејемо се, улазимо у тор ко у своје двориште, али кад смо покушали да отворимо врата салаша -лепрш, лепрш, лепрш! И нека велика чупава птица, какву никада раније нисмо видели излете, а ми уплашено чучнемо, мали Цига пребледео као да је видео смрт, А то је био шушурец (сова).
Деда Добрин салаш на крају овог пута којим смо кренули. То јест, тај пут иде даље још стотинак метара до шуме Вујичића и жуте детелине, а онда нестаје на самом атару са сенским шумама, као да је схватио како је узалудно да иде даље, јер дотле док га има, ту је центар света, шумског раја, мир и плодна висина са које се лепо види и печка долина, и река скривена иза густог појаса врба на њеним обалама, и села у подножју брегова, и плавкасти брегови на северу.
Деда Добрин салаш је био Држава Вујичића, ограђена живицом, не више од десетак хектара, У том шумском царству Дубрава салаш се шћућурио изнад пута међу воћкама као дремљива кумрија. Отворили смо сиву дотрајалу багремову вракњицу и ушли, и кренули кроз непокошену бујну траву према салашу. Салаш, то је у ствари једна омања кућа плотара, покривена ћерамидом, по којој се још није (за дивно чудо) ухватила маховина. Тамне прозорчиће салаша је заклањала огромна стара белошљива која баш расте уз салаш и као да га својим снажним стаблом и крошњом од пропадања чува. Испред салаша је простран обор, покривен опет ћерамидом, а у самом обору је кочина - за кокошке и пиладију облепљена блатом са вратанцима на дну налик на кошницу вршкару, покривена цреповима.Кад се уђе у тор (треба знати ући, јер обично су капије тако лукаво затворене да се евентуални незвани гост или лопов мора помучити док их не отвори; али за Мишу то није представљало проблем. Кад смо ушли у тор запахнуо нас је воњ напуштености, одблесак неког мирног и далеког идиличног живота. Лебдео је у ваздуху и познати воњ овчијег боравишта, мирис врежа белих бундева и трулих печурака.
"Све је у пропадању - оте се Миши - одкако је деда Добра умро, нико овамо више не долази. или ако дођу, дођу једанпут или двапут годишње кад се коси жито, кад се бере кукуруз, грожђе. А деда Добра је све то одржавао у реду, обнављао кад би који коц иструлео, или кад би ветар оборио ћерамиде...
- Колико је поживео деда Добра? упита Аца.
- Осамдесет и девет година! Баш се сећам кад је умро. Тата је тог дана прешао из Wallerfangena у Minhen, код кума Радише на посао, деда Добриног праунука. Деда Добра је лежао на столу са својом седом брадом,са цвећем око главе и клечаном торбом на руци, а око њега се ширио мирис тамјана и свеће су гореле...
Деда Добру су волела деца из комшилука. Умео је са њима, и у дубокој старости. "Какве нам је приче о Турцима и хајдуцима хомољским причао деда Добра..."
Стојали смо пред вратима салаша, али се нисмо усуђивали да уђемо, јер могао је да наиђе неко од деда Добриних потомака и да викне: "Немате друга посла, барабе, него да завлачите носеве у туђе салаше!"
- Ући ћемо - рече Миша. Он је као и раније у оваквим тренуцима предњачио и задивљавао нас својом оштроумношћу и промишљеном одлучношћу, брзином. "Нисмо дошли да обијамо и крадемо, него да погледамо, зар не?!" Ушао је прво он, а за њим и Аца. Ја сам разгледао неке старе кошнице вршкаре, кад зачујем вриску унутра у салашу: "Држ!Не дај!" и у том тренутку из салаша излете престрављени твор, а за њим и Миша, смејући се и јурећи. Али твор је већ био далеко. А Аца је стењао. Кад је у предсобљу салаша, где је огњиште са неким столом од врбовине на коме је био диван зелени крчаг, кашике, брус, два плехана тањира,чорбалук и нека крпа у распадању, - кад је у предсобље улетео твор, Аца је рефлексивно одскочио у страну и угануо ногу. У салаш се врати и Миша, сео на троножац, а Аца је изашао напоље помало храмајући. Видело се да ту одавно нико не пребива, годинама. А на тавану је било старог алата, коса, корпи, рогуља. У оној соби у којој се некад спавало била је тзв. земљана озидана пећ, тик уз сам кревет од дрвета, на њему је лежала широка леса исплетена од прућа, а посивела сламарица пуна шушки, вероватно је привукла твора да ту свије гнездо и да чува своје младунце. Лампа на петролеум је била окачена на зиду, као и дрвене сталаже, већ пуне рупица које је избушио жижак. На тим полицама је била нека ситнурија, неколимо свећа воштаних, као и две кутије шибице. Једна је била празна, друга пуна. На ексеру на врху ниског прозора висило је мутно огледало, чију је живу већ начела влага, огледао сам се у њему и видео нешто необично - непознатог брадатог човека са безнадним очима и дугом косом. И помислио, ако покојни деда Добра понекад овамо наврати пред свитање, - ако излази из свога гроба, - и он би се поплашио од свога одраза у огледалу и не би препознао себе! Миша је посматрао бедну постељу у којој домаћини нису спавали годинама и одакле је долазио неки неописиви неодређени влажни воњ труљења и опште напуштености, дух неизбежног пропадања...
- Како је то био добар старац, Бог да му душу прости! Волео је своје овце и није се плашио да спава сам у шуми, овде. Волео је и да сади воћке и да се занима око винограда. Кад дотера овце са пашњака у подне, он не леже. Помузе овце, подлије млеко, руча, па у воћњак..., Хајдемо напоље, бато, да видиш какав је диван виноград однеговао...
Изашли смо, јер је онај воњ што се шири са постеље био толико непријатан да сам био сигуран да тамо заиста постоји гнездо са младунцима оног твора. Или гнездо неизбежног духа пропадања.Било је већ предвечерје, и сунце је бацало своје косе златасте зраке на врхове горуна, у шуми што се стрмо спуштала у поток, а у једном тренутку Сунце обасја свом својом снагом простор испред деда Добриног салаша, и нарочито онај део иза салаша где је био некад виноград са лозом званом "крањка", који је освојио овсик, висока трава са лепим класовима који су горели на сунцу... Уместо печурака, уловили смо предвечерње сензације светлости, Сунца. И један од напуштених атара Аркадије и шумског раја...
= извор: (необјављене) БЕЛЕШКЕ 16 август - 1. септембар 1973, Мишљеновац
 |
| Низ Пек, фото "Заветина" |
Нема коментара:
Постави коментар
могу коментарисати само регистровани чланови