ТРИ ПЕСМЕ: АЛЕКСАНДАР ЛУКИЋ

 (Из необјављених рукописа српских песника)

ОПСЕГ

Чим су са тела отпале красте:

Ране су срасле, ране су срасле.

Нека знаш: ожиљци кадкад засврбе,

Бледуњавији од огуљених дебла врбе.

Црвене врбе за чијим деблом спласне

Пена бујице за кишом, под жиле масне.

Живети другачије, но досад.

Спознати молитву природе

Човечанске. Од знакова као насад

Јаја у слами. Жила осанулих изнад воде.

Мртви опсег неке грађевине

Са пустим собама и металним

Шипкама на прозору – нек брине

О историји бешчашћа; сталним

Шупљим корнетима, мили сине

Посађеним на златном сталку.

Народном црном угарку, угарку,

Неразумне гомиле – шиљатог вретена: ма дај!

Ужасавајућа стварност: а близанци красте,

Ко би рекао, како личе? Гнездо ласта разрасте

Пљувачка помешана блатом, овоземаљски рај.

Чичино! Врт и пустиња у истој тачки.

Такорећи друго од истог саздано.

Преображај. Синтеза. Дршку рачки

Среза природа врх грма усправно.

Понорница избија из камених дубина

Застрашујуће бистра. Робови крвавих очију

Опаљеним тојагама насрћу изгледа - истина

Ради право на гвозден мач. Мртву оклагију:

Тело без ногу, турпија без руку, голи труп

Без главе, никоговић - слепић. У зелен ћуп

Пропаде понорница међу жиле остареле врбе:

камо неста труње, камо нечист, опсег ружне грбе?

 

*  *

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

ИСПИТ ДРЕВНОСТИ

Откос за откосом - скотурен слепић,

федерчић издајничке књижевности -

свакодневну употребу има анални чепић

спрам рупе вајан - испит древности.

Кокано зрно.

Тамно па црно.

Од Вође до Вође,

мину стогође.

Српски или јидиш?

Видиш да не видиш:

смокве испале из канте

од силне јалове тантре.

Јагла. Магла. Кур махер.

Латинични рецепт торте захер.

Шумадинац а мишје лице -

топличка шмира мезимице.

Трајекториј.

Супозиториј.

Рутава буба, сиса цвет. Како год.

Чланови удружења писаца од:

свеједно - еснаф од белаја

поткива мућкове светих јаја.

У потаји једни друге млате

због бедне плате, због бедне плате.

* *

МОЈ СТИХ БОДЕ ОЧИ

Тријумф бескичмењака -

безразложна камуфлажа.

Друштву овенчаних салама

мој стих боде очи.

Ма какви да су песници

мој стих боде очи.

У позним годинама

гломазни слонови: левичари

ломе крхко грање.

Како рећи, а не огрешити се -

о капиталце: прозаично срање.

Тема доктората – Чича

ваљда прочитах ваљано:

квоцање песника. Наравно.

Кобајаги: хуманизам.

Смотра о човеку.

Показујем гробове

потписаних текстова

падавичара епохе.

Црна тамјаника

аутохтона сорта.

Несразмерне вренгије лоза висе,

усред закоровљеног винограда,

након успињања уз крошњу XX века.

Биће да цивилизације

зближавају ратови и поезија.

И онда, кад изгледа да је свет појава

пред нама бадава, није бадава веруј.

Стремим ка светлости.

У ово време, усамљен.

Куда би другде, иначе,

да идем, до увис, у спомен.