На дан Мале Госпојине - црквеног и народног празника - слављења Рођења Богородице Марије
===================
Чувајте се оних који се мотају око вашег плота, ограде и завирују вам у авлију. Шта их то мучи - нечиста савест? Или нешто још горе?
Припазите...
>>>>>>>>>>>>>>>>>>>>
* *
Иако су се многи у последње време исмевали виљушкама у нашој историји, испада да је лик Виљушка из филма ”Лепа села, лепо горе” био потпуно у праву. Археологија показује да су речи овог лика из филма потпуно истините.
”Док су Шваба, и Енглез, и Американац бре, 600 година јели свињу с рукама, ми смо имали ово. Па лепо виљушком боц. На српском двору, ми с виљушком боц, а Шваба с рукама...”
Ово што видите на слици је прибор за јело из 13. века, пронађен на археолошким налазиштима са подручја Сопоћана и Старог Раса.
У питању је тањир од мајолике, двозуба виљушка и нож, који се чувају се у музеју “Рас” у Новом Пазару.
Ово је само благи подсетник за оне који се у популарној култури спрдају са тим да су Срби на својим дворовима јели виљушкама, док су остали на европским дворовима јели рукама.
А шта се јело у средњевековној Србији? Јела су била разноврсна и трпезе богате и то у свим слојевима друштва. Постило се доста, јер су и властела и господа српски витезови, са целим народом веома поштовали пост средом и петком, као и сва четири велика поста (Васкршњи, Божићни, Апостолски и Госпојински).
Без хлеба није могао да се замисли ни један оброк, било посни, било мрсни. Правио се на једноставан начин: вода, квасац, грубо млевена пшеница уз мало плеве. Колико је хлеб био важан и колико се свакодневно правио, може да се види на постхумним остацима особа, најчешће жена, задужених за његову припрему. Наиме, млевење житарица на такозваном ручном жрвњу које је имало готово свако средњовековно домаћинство утицало је на стварање деформација на шакама и зглобовима старијих госпођа. Још су стари Римљани за цивилизоване људе признавали само оне који једу хлеб. На људе који су махом јели месо без хлеба стављали су етикету: дивљаци тј. варвари. Такав поглед се очигледно примио и у Србији. И хлеб и печење, била је најслађа гозба на српским трпезама. На свим српским средњевековним налазиштима наћићете црепуље тј. плитке глинене судове кружног облика у којима се на огњишту пекла погача, а приказане су и на фрескама у српским средњовековним манастирима, а ту видимо да се на њима пекла и риба, пилетина и разноразна перад.
Свечарске трпезе код обичних сељака у Немањићкој Србији биле су богате. За Славе и празнике се углавном јела свежа домаћа риба, ако пада пост, или уз мрс, печена прасетина, јагњетина, пилетина и уз пуно хлеба, сира, пита, вина и пива (оловине, како се тада називало). Уз то долазили су уз прилог ротквице, лук и друго зелено поврће, у зависности од годишњег доба. А за дезерт су се јели, веровали или не, уз мед, суве шљиве и остало суво и свеже воће и дезерти спремљени од њих, колачи од марципана или сира, а даме највише су волеле карамел-кремове. Од алкохолних пића, пило се још и вино. Занимљиво је да у средњем веку није било ракије. Она највероватније долази са људима који су пратили Турке, пошто Турци као муслимани су имали забрану да пију алкохол.
На свакодневном јеловнику биле су разноразне житне каше, чорбе од поврћа, нешто мало воћа и јело се обилно најчешће два пута дневно. Дивљач се такође доста јела, а нарочито зечетина и срнетина. За монахе је одувек важило правило: мало и посно, са што мање зачина.
У време великих жетви и летњих радова јеле су се густе чорбе од поврћа и меса или пите. Специјалитети од теста нису били налик данашњим гибаницама и бурецима. Наиме, оклагија и развучене танке коре стигле су на наше трпезе тек с Турцима. Старе пите биле су налик француском тарту, било да је надев стављан преко патишпања или између два слоја теста.
Краљевске и властелинске трпезе су биле нешто посебно. Подразумевале су погаче од најмање две врсте житарица, јагњетину са љутим зељем у млеку, смуђ пржен у свињској масти, сложенац од речне рибе и вина, шумске гљиве с белим луком, срнетина у сосу од лука, бадема и сувих шљива, а на крају, као посластице, колач од сезонског воћа и ораха, марципан, бомбоне од сувог воћа и рогача, крушка у сосу од шумског воћа, карамел-кох и колач од слатког младог сира.
На фрескама и на археолошким налазиштима примећују се чак и хоботнице, морске рибе и лигње и човек не може а да се не запита како су доношени у Ново Брдо, Призрен, Скопље, Смедерево, Крушевац, Прилеп или Маглич.
Ножеве с украшеним дршкама, позлаћене или посребрене виљушке с два или три зупца обезбеђивао је властелин-домаћин, а гости су махом сами доносили кашике за које су постојале посебне украсне торбице. На задњој страни тих торбица постојале су и каније за мали нож којим су сецкали воће и колаче.
Царски изасланик ромејског цара Андроника II Палеолога, Теодор Метохит, који је предводио делегацију на преговорима са српским краљем Милутином око његове женидбе с принцезом Симонидом, оставио је запис о невероватној гозби приређеној у њихову част на српском двору у Неродимљу на Косову. Пошто су дошли усред зиме, половином фебруара, дивљење се првенствено односило на разноврсност свеже хране коју је у то доба године било готово немогуће набавити.
Српски сир је био посебна прича јер је био нарочито на цени. Уз мед и сушено месо, био је главна прехрамбена роба за извоз. Влашки или меровлашки сир, како је називан, прављен је од овчијег и козјег млека. Краве, па следствено и сиреви од тог млека, почели су да се масовније узгајају, односно производе тек од 18. века. Колико је овчје-козји, влашки сир био важан за средњовековну Србију сведочи сачувана преписка Дубровчана са деспотом Стефаном Лазаревићем која казује да Дубровчани не желе више да примају плату у сиру, као што се то чинило у време “старе господе”, односно деспотових претходника на српском престолу.
Војска је у ратним походима јела калоријама пун хлеб (панфорте), сличан данашњој интегралној бонжити, само много већи и гушћи. Овај колач су у Србију највероватније донели крсташи, кад су пут Свете земље први пут прошли преко српских земаља у 11. веку и одсели у српској престоници Скадру и околини. Справљао се од туцаног бадема, лешника и ораха уз додатак цимета, бибера, орашчића, каранфилића, шећера и меда. Имао је рок трајања од око пола године, а да би могао да се једе, обично се намакао у вино. Када су се недељама нагањали с непријатељима по свакаквом терену и временским приликама, за гладну господу српске витезове, панфорте је био савршена храна.
Оцијениле су 2 особаПриказати списак оних који су подијелили
* *
Milana Savic размијенила је запис HaleОцијенило је 6 особа
* *
Biljana Djorović: Sve je OTKRIVENO! Spremaju nam nešto VELIKO! Evo na koji NAČIN! 2.deo
Оцијениле су 2 особаПриказати списак оних који су подијелили63
* *
Оцијенио је Perun GromovnikVeliko zamračenje: da li se dešava ovog vikenda?
Sve je više znakova upozorenja da će se svetla u Nemačkoj uskoro ugasiti. Koliko vremena imamo da se pripremimo i kakva je najava lidera CDU za 24. septembar?
Оцијенило је 0 особаПриказати списак оних који су подијелили52
Зашто се толико бринемо за немце ко их ј..е
* *
ко нас пописује
Оцијенило је 0 особаПриказати списак оних који су подијелили18
* *
Младен Лазић је прокоментарисао запис ТамарыБАНКА И ЈА
ЈА: Добар дан, желим да заменим 20 евра.
Пружам кроз шалтер новчаницу од 50€.
БАНКАРСКА СЛУЖБЕНИЦА - БС:
Мењамо само целе новчанице.
ЈА: Па цела је..
БС: Не размењујемо, не ситнимо новац...
ЈА: Имате овде налепницу "овлашћени мењач"...
БС: Мењамо само целе новчанице.
ЈА: Добро, јел можете да ми уситните...
БС: Не ситнимо... Још нешто?
МОРЕЕЕ, мислим се у себи, СА'ЋЕ СЕ ИГРАМО!
ЈА: Уствари - да. Хоћу да отворим девизни рачун.
БС: Молим!??
ЈА: Да отворим девизни рачун.
ПРОЦЕДУРА КО ПРОЦЕДУРА,
па на крају -
БС: Изволте, пријатно...
ЈА: Хвала. Желим да одмах уплатим 50€ на мој девизни рачун.
ПОТПИШИ ОВДЕ, ПОТПИШИ ОНДЕ
БС: Ето, готово...
ЈА: Хмм, да ... Хоћу да подигнем 20€ са свог девизног рачуна.
БС: У ОЧИМА ЈОЈ ВИДИМ ДА ПОЛАКО СХВАТА...
Па подигох још 10€. Па још 10€. Па још 10€.
Па размених 10. Па размених још 10.
Па угасих девизни рачун.
Па следећи пут кад дођох, било је:
ЕНО ЈЕ ОНА ЛУДА, али заврших посао за два минута.
Катастрофа је да разни лудаци и стока увек пре заврше посао од нормалних клијената.
Овде заиста мора да се буде луд.
Оцијенило је 35 особа
............................................ и тако даље и томе слично... наставља се!
Нема коментара:
Постави коментар
могу коментарисати само регистровани чланови